Традиција, историја, језик и култура су наше Аријаднино клупко

Српска академија наука и уметности своје активности мора да остварује загледана у све временске димензије: прошлост, садашњост и будућност, при чему мислим на научну и уметничку антиципацију онога што нас чека у времену пред нама. Овим речима, председник САНУ Владимир Костић сумира мисију најзначајније научне и уметничке институције у нашем народу. У интервјуу за „Политику”, он говори и о активностима академије у 2021, плановима за ову годину и улози САНУ у очувању традиције и успостављању друштвених вредности.

Ако бисмо сумирали рад САНУ у 2021, чиме сте најзадовољнији, а чиме сте најмање задовољни?

Почео бих директно ониме с чиме нисам задовољан: резултатима избора за нове чланове. Примљени су одлични кандидати, али остаје жалост што их није било више, посебно у неколико области у којима није примљен нико или, евентуално, по један кандидат. Треба поновити да је САНУ изборе у новембру 2021. дочекао са 119 чланова, што је најмањи број годинама уназад. А ми смо, барем у овом делу Европе, и пре избора имали најмањи број академика по броју становника (од 1,7 до 1,9 на 100.000 људи). Бојим се да ћемо и нехотице ући у спиралу даљег прогресивног смањивања и ремећења већ поремећеног односа између природно-математичких и друштвених и хуманистичких наука. Као контраргумент изреченом су ставови да се морамо држати критеријума квалитета. Ја мислим да то у овом изборном циклусу није био проблем. С друге стране, задовољан сам динамиком рада, истраживања и манифестација – ковид нас није ућуткао. Да се задржим само на издавачкој делатности САНУ која је 2021. године обухватила 57 наслова, међу којима  су неки заиста изузетно вредни. Један од тих бисера је и прва књига „Жене и САНУ” коју је приредила покојна акад. Нада Ђорђевић. Али, суочени са чињеницом која се не може бранити – да ниједна жена на прошлогодишњим изборима није примљена у САНУ – ова хвалисавост као да има сенку цинизма. Поред тога, у заједничком напору са Министарством културе и информисања, Народном библиотеком Србије и Народним музејом дигитализовали смо „Мирослављево јеванђеље”. Заслуге за све ове активности припадају члановима САНУ и ништа од тога ја не могу приписати себи.

Шта од академије можемо очекивати у овој години?

Идеје су бројне и мислим да ћемо доћи до учесталости да се сваког другог дана у САНУ дешава нешто што завређује пажњу, уз континуиран рад на већем броју пројеката које финансира Фонд за научна и уметничка истраживања САНУ. Усредсредићу се на само две активности. Прва се односи на формирање центра који ће се уз учешће чланова САНУ, али и других компетентних личности, бавити стратешким истраживањима од значаја за наше друштво, народ и државу, да се у будућности не бисмо изненађивали. Друга се односи на активности које нас чекају, истина, тек у априлу 2023. а то је избор новог руководства САНУ. Том послу треба озбиљно приступити. Ако после седам година могу нешто да извучем као закључак то је да

„није свеједно” и немали број пута сам зажалио што на мом месту није неко способнији. Овог пута ћемо прилику, надам се, искористити.

Колико огранци САНУ у Новом Саду и Нишу доприносе укупним активностима академије?

Много! Једна од основних идеја овог извршног одбора САНУ са којом смо, између осталог, формирали огранак у Нишу, била је да наша кућа изађе из Кнез Михаилове улице и крене пут Србије. Огранак у Новом Саду је далеко највећи и најактивнији, али морам да кажем да су несебично помагали током формирања огранка САНУ у Нишу. Нажалост, два изузетно агилна председника нишког огранка умрла су у кратком временском року у току пандемије и сада то морамо некако да надокнадимо.

На који начин видите улогу САНУ у друштву? Да ли би академија требало да буде чувар традиције или доносилац иновација у научну и уметничку јавност?

САНУ има важну улогу чувара сећања и критичког тумача историје. Чини ми се –  опростите на претенциозности – да смо на неким од насипа који нас штите од поплаве заборава остајали сами или у уском кругу институција и појединаца који те насипе бране. САНУ је, у сарадњи са другим институцијама, у обавези да учествује у дефинисању вредности које ћемо у нашем колективном завежљају пренети преко брисаног простора глобализације (наш језик, писмо, научне доприносе, критички сагледану историју, нашу писану реч, музику, ликовну уметност, наш допринос цивилизацији, али и разумевање наших раздора и подела). Верујем да је чување идентитета предуслов слободне, усправне и креативне комуникације са светом која нам је неопходна, као и саморазумевања и самопоштовања, без којег смо у тренутном историјском, политичком и културном лавиринту изгубљени. Традиција, историја, језик и култура су наше Аријаднино клупко још од далеке 1842. када је основан наш источник – Друштво српске словесности.

САНУ кроз свој рад, с променљивим успехом, преузима на себе део активности које бисмо назвали потрагом за вредностима и њиховим установљавањем. У том смислу треба сагледати и увођење Медаље САНУ 2021. године, која није намењена само академицима.

Изазов представља и постављање према актуелним проблемима, а да се не потоне у таблоидне ефемерности свакодневице. А бојим се да се управо то често тражи од академије! Скоро смо покренули критичко, на научној методологији засновано сагледавање неких од кључних проблема наше средине у протеклом периоду –првенствено Косова и Метохије и „српског питања” у последња два века. Наравно, критичко размишљање у равни садашњице потенцијално је и најопасније ако се имају у виду могући неспоразуми са влашћу и различитим групама у друштву.

Стиче се утисак да шира јавност често није детаљно упозната са друштвеним значајем активности академије. Како се то може побољшати?

Не знам! Неретко се изненадимо незаинтересованошћу јавности (наглашавам да су све активности бесплатне). Био бих лицемер ако бих пропустио да кажем да ме растужи нејако учешће и самих академика у појединим активностима – и да се разумемо, нису у питању године. Медијима не смем ни да се замерам. И ови моји ставови би били јако комотни, да не постоји ипак свест да је велики део кривице на нама самима (мада је са формирањем ПР центра стање ипак побољшано). Ја ћу на крају интервјуа прибећи најархаичнијем маркетингу „од уста до уста”, кроз две реченице. Прво, веровали или не, свашта сам ових година научио у САНУ слушајући по дужности предавања и музику, гледајући изложбе и читајући књиге у нашем издању. Друго, ако вас пут наведе, посетите изложбу о српској модерни са сликама Матице српске у Галерији САНУ. Поведите и децу.