Омаж песникињи Дари Секулић

Лесковац, Власотинце – У организацији власотиначког Културног центра приређен је омаж песникињи Дари Секулић, која је једно време прогонства из ратом захваћеног Сарајева живела у Власотинцу. Једна од највећих српских песникиња, која је на свом животном путу прешла избегличку стазу од родног Кордунског Љесковца, преко Сарајева, Косовске Каменице, Приштине и Власотинца, па назад до Сарајева кроз тридесетак књига поезије, одано је чувала језик свога Кордуна и стварала поезију натопљену љубављу, како је наглашено у филму „Врелце – песникиња Дара Секулић”.

О великој песникињи говорили су др Александар Костадиновић, историчар и теоретичар књижевности, и др Станислав Станковић, лингвиста. Из Сарајева је власотиначку публику поздравио режисер Витомир Митрић, а порукама су се огласили проф. др Сунчица Денић и песник Тоде Николетић.

По оцени др Александрa Костадиновићa, који је цитирао речи књижевника и књижевног критичара Стевана Тонтића, „Дара Секулић је најзначајнија српска песникиња после Десанке Максимовић”.

– Дара Секулић је сасвим сигурно најважнија представница српског послератног модернизма у песништву: по години рођења, али и по уласку у књижевност, ближа је Миљковићу и Радовићу неголи Попи и Павловићу. Своје прве радове објавила је у „Летопису Матице српске” 1955, да би се њена шест деценија дуга песничка каријера окончала „Одбаченим пјесмама” из 2019. године” – истакао је др Костадиновић.

Станислав Станковић осврнуо се на Дарин пут од Кордунског Љесковца, будући да је 1942. године морала да напусти згариште свога дома, када је у усташком покољу страдало четрнаест душа породице Секулић. Она је као девојчица интернирана у Италију, а потом дане проводила у дечјим домовима и интернатима у Загребу. Након година мира, током којих је у Сарајеву радила као социјална радница и уређивала часопис за децу „Мале новине”, уследило је још једно избеглиштво. Након Косовске Каменице, Дара Секулић је са унуцима пригрљена у дому песникиње Даринке Јеврић и њене мајке Јулије.

Професор Станковић је у Приштини упознао Дару Секулић. На Песничком часу – учитељству у част – у спомен Даници Горуновић Тасић у Власотинцу су 1993. године гостовали великани српског песништва: Moшо Одаловић, Даринка Јеврић и Дара Секулић, када је гост Песничког часа била учитељица Ксенија Фишић, симбол племенитог просветарског позива.

Дара Секулић се после Приштине обрела у Власотинцу, које није сматрала својим избегличким домом, већ својим уточиштем. Станковић је подсетио да је Власотинце било њен дом, дом који никада није одсањан, за којим је жудела. Шетала је Дара Власотинцем, обилазила наше шуме јер је била биљарица и гљивар.

– Десанка Максимовић, Дара Секулић и Даринка Јеврић су дубоко укорењене у својим завичајним идиомима. Десанка Максимовић је уткала у своје поетско стваралаштво језик своје Бранковине, Дара Секулић језик свога Кордуна, дакле језик наших западних говора, а Даринка Јеврић наше средњовековље. Поезија Даринке Јеврић обилује лексемама и историцизмима који су део нашег културног, средњовековног наслеђа. Оне су чувари нашег језика јер њихова поетика чува језик једног народа – истакао је др Станислав Станковић.

После пројекције филма „Врелце – песникиња Дара Секулић” стихове ове велике песникиње казивала је Мила Митић.