Радован Бели Марковић у Кући Ђуре Јакшића

На вест о смрти Радована Белог Марковића, пожелео сам да са читаоцима у знак сећања на нашег писца поделим своју забелешку насталу 7. априла 1998. године.

Промоција романа Радована Белог Марковића „Лајковачка пруга” 26. марта 1998. године у 19 часова у Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији. О роману говоре књижевни критичари, односно писци: Радивоје Микић, Данило Николић и Милета Аћимовић Ивков. Ту је изречена она чувена оцена Данила Николића о Радовану Белом Марковићу као српском Џојсу који станује у Лајковцу. Између надахнутих излагања критичара, одломке из романа чита Зоран Симоновић, глумац.

И баш усред једног глумчевог казивања, од чијег су дубоког, а повишеног гласа подрхтавали прозори на трошној Ђуриној кући, шкљоцнуо је упаљач – неко је у задњим редовима припалио цигарету. Истовремено је један од присутних из његове близине гласно реаговао, тако гласно и оштро, као да од те запаљене цигарете зависе животи свих нас у просторији, па и живот романа чијој смо промоцији присуствовали. Сви смо се окренули према њима, глумац је престао да чита, а непушач је, преплићући језиком, наређивао пушачу да угаси цигарету или да изађе напоље.

„Није ти ово Лајковачка пруга”, рече мислећи вероватно на пишчеве „штације” на лајковачкој прузи у роману, пуне света, прљаве и загушљиве.

Пушач се подигао, добацио непушачу да је пијан и изашао напоље.

Глумац је наставио да чита. Прва реченица у наставку била је о једном од јунака романа како пијан повраћа кроз прозор, али не из собе у двориште, већ из дворишта у собу. Сви смо се инстинктивно окренули према непушачу. И писац је, уз титрав осмејак, својим спорим, мирним и меким погледом додирнуо непушача, размишљајући вероватно како се то ликови из његовог романа и из живота накратко сретну, поздраве, а онда свако настави својим путем.

Србољуб Ђорђевић,
Београд