ВБА предала „енигму” Војном музеју

„Енигма”, чувена немачка машина за шифровање из Другог светског рата, однедавно се налази у поседу Војног музеја у Београду. Овај уређај деценијама је чуван у војној служби безбедности. Недавно, после трансформације војне контраобавештајне службе, једна спомен-соба је расформирана па је Војнобезбедносна агенција одлучила да вредни ратни плен ипак препусти Војном музеју.

– Наша „енигма” једина је која је сачувана у Србији и државама на простору бивше Југославије, а, колико ми је познато, и у ширем региону. Не постоји пратећа документација из које бисмо знали детаље – где, када и како је заплењена, али се на основу усменог предања старијих генерација војне службе безбедности зна да је припадала некој од јединица немачке армијске групе „Југ” која се крајем 1944. године преко Србије повлачила из Грчке и да је заплењена током борби на овим просторима. Серијски број „енигме” је 1227, преко наших и немачких архива покушаћемо да утврдимо којој јединици је припадала – каже потпуковник Иван Мијатовић, заменик директора Војног музеја.

Чувени уређај заправо је електромеханичка справа која изгледом подсећа на писаћу машину. Смештена је у дрвену кутију, са унутрашње стране поклопца налазе се упутство за руковање и подаци о произвођачу. Примерак Војног музеја је у изузетно очуваном стању, једино недостаје батерија. Попут савремених лаптопова има и прикључак за струју, делује као да би прорадила када би се прикључила у утичницу.

– Немачка војска развила је више генерација „енигми”, сваку сложенију за дешифровање од претходне. Примерак који ми имамо верзија је која се користила у Вермахту, немачкој копненој војсци. Најсложеније „енигме” биле су оне у морнарици, на подморницама. Када су Британци успели да разбију њен код, ратна срећа на Атлантику преокренула се у њихову корист – објашњава потпуковник Мијатовић.   

По његовим речима, за руковање „енигмом” били су задужени углавном подофицири. На тастатури уређаја налази се 26 словних знакова. Притиском на њих, преко посебних ротора („енигма” из Војног музеја има их три), свако слово замењује се другим које у том тренутку засветли на плочи која се налази између тастатуре и ротора. На пример А постаје X, Б постаје Y, Ц постаје З… При томе, свако слово не замењује се истим до краја поруке, већ увек другим, а број могућих комбинација још више се повећава увођењем више ротора и међусобном заменом каблова који повезују слова са тастатуром. Шифрована порука, на пример, WERMACHT може да „гласи” DGRTEUIK, шаље се уобичајеним путем – радио или телеграфском везом, у оно време користила се Морзеова азбука. Битно је да оператери који шаљу и примају поруку раде по истом „кључу”, односно распореду ротора.

„Енигма” је заправо развијена још непосредно после Првог светског рата, у вајмарској Немачкој била је намењена комерцијалној употреби. Средином двадесетих година прошлог века почела је да је користи и немачка војска, а затим и друге државне службе. О „енигми” и разбијању њеног кода пуно је митова, али је чињеница да су прве успехе на дешифровању порука послатих помоћу те машине постигли Пољаци још тридесетих година прошлог века. У питању је била контраобавештајна акција против немачке амбасаде у Варшави, чији службеник је био заврбован. Међутим, „енигма” је стално усавршавана па је пољска служба безбедности почела да губи корак у овој трци тако да у уочи немачког напада 1939. године немачке поруке нису успешно дешифроване. Пољаци су касније о својим сазнањима упознали Британце, што је у знатној мери помогло њиховим експертима који су радили у чувеном центру за дешифровање у Блечли парку. Они су „прочитали” немачки уређај између осталог захваљујући и „бомбама”, претечи данашњих рачунара, које су електромеханичким путем брзо „чешљале” огроман број комбинација „енигме” за шифровање.