Трагање за вишим сферама

Културо, збогом ‒ једна је од бројних порука којима се на друштвеним мрежама пријатељи и поштоваоци опраштају од Велимира Веље Павловића који је преминуо у Београду у среду. Овај кратки израз садржи у себи све оно што би могло да се нашироко исприча о нашем загађеном медијском простору у коме је Веља Павловић корачао на свој особит начин и тако постао добри дух овог града, његове културе, рокенрола и промотер духовности.

У свом новинарском раду, дугом више од четири деценије, био је, ако занемаримо неке кратке излете, веран Студију Б, којег је поистовећивао са стилом живота, најпре радију где је радио од 1978. године, а од 1983. био уредник културног програма, а затим и телевизији где је био од првог дана. У другој половини осамдесетих био је и сарадник Културне рубрике нашег листа. Био је први уредник ТВ програма Студија Б, забрањеног полицијском акцијом после 45 минута емитовања, 1990. Године, a петог октобра 2000. са демонстрантима је ушао у просторије ове телевизије и водио програм до јутра.

Рођен 17. јуна 1953. године у Београду, где је завршио Трећу београдску гимназију и дипломирао журналистику на ФПН, Веља Павловић је оставио трајан печат ауторским емисијама, поготово култном „Ниво 23” и путописним серијалима, међу којима је најпознатија „Духовници”. „Ниво 23” је преточио и у књигу, а део серијала „Духовници” објављен је на ди-ви-дију.

 Емисија „Ниво 23”, у којој је угостио бројне личности из света културе, још давно је стекла култни статус. У почетку су гости седели на поду. Нико се није бунио, само је Вељи понекад било непријатно, причао нам је, када би у емисију долазили старији људи:

– Сећам се да сам се правдао Владети Јеротићу: „Знате, ту се седи на поду, али ако ви...”, али он ме је прекинуо рекавши: „Ако сви седе на поду, нећу ни случајно да ја седим на столици”. Али то су били дани када су људи из културе имали много тога да кажу и када је постојала оптимистична перпектива

Емисија је почела да се емитује 1991. године, али је имала и пуно пауза. Вељи је и забрањивано да ради, био је и избациван, причао нам је да су му у једном периоду слали плату на кућу само да не долази у Студио Б. Било је периода кад би му било дозвољено да ради само на радију Студио Б, не и на телевизији, али чим би се направила демократска атмосфера у редакцији, враћао би се и „Ниво 23” на мале екране. Ипак, ни то не би дуго трајало, па је тако и две године после петог октобра 2000. имао проблема. Тада је, како нам је сам причао, први пут чуо о себи да није кооперативан.

На Студију Б су га, у данима кад је тамо почињао, звали Плави и имао је имиџ смирене особе, па је тако и „Ниво 23” био једна мирна емисија у којој није било свађа и агресије као у другима већ се разговарало лепо, а Веља је слушао своје саговорнике, није им упадао у реч... Деведесетих је на Телевизији Студио Б било пуно динамике, расправа, адреналина, енергије, па су се договорили да направе бар једну мирну емисију за коју је Веља са имиџом мирне особе био идеална особа.

– Тај имиџ сам стекао још док сам почињао на радију. Десио се земљотрес и неко је требало да оде у Геолошки завод и да да извештај о томе где је био епицентар и да ли се очекује нови. Тадашњи главни уредник и директор Драган Марковић је рекао нек иде Плави, а кад су питали зашто Плави, објаснио је: „Кад он јави да ће бити земљотрес, људи ће наставити да спавају, а ако то јави Којадин, сви ће одмах да скачу са трећег спрата” – причао нам је Веља Павловић.

Посвећено је радио и емисију „Духовници”, чија тема је био манастирски живот, аскетизам и трагање за вишим сферама мисаоности и смисла постојања на овој планети. Почетни подстицај за овај серијал биле су му речи Јована Дучића: „Нико данас не зна колика је беда и унижење не смети остати сам са собом”. Схватио је наиме да је у ери компјутера и телевизије прекинута комуникација човека са самим собом и да се људи осећају веома усамљено уколико их стално нешто не забавља.

Сматрао је да монаси имају душу песника. Причао нам је да је јако тешко освојити њихово поверење. Један му је рекао: „Па нисам ја отишао у манастир да бих давао интервју”. У Хиландару је брао грожђе с њим и причао, а тај монах му је рекао да чак и кад разговарају о лепим стварима, треба мало и ћутати. Тако је Веља испробавао ћутање с њим.

– Као уредник културе и новинар у култури, успео сам да докучим како изгледа карактер песника. Он је врло осетљив, тешко му је да се снађе у буци и брзини. У том смислу се и монах рађа, као што се и песник рађа. Роди се тако човек за неки другачији свет, другачији начин живота и пример нама осталима.

Он сам је радећи овај серијал, како нам је рекао, научио да може другачије да се живи:

– Мени стварно понекад пукне филм и тада одем у манастир као гост а и иначе проводим неко време у манастиру пре него што направим разговор. Устајем свако јутро у четири, они ме третирају равноправно, добијем неко послушање, рецимо да перем судове, и онда се смирим. Има ту доста ситних, једноставних правила која су благотворна. Ова цивилизација је окренута интелектуалним активностима и као да је срамота радити нешто споредно, а ти споредни послови заправо смирују. Одем два дана и вратим се препорођен. Важно ми је да не уђем у рутину узимања седатива и антидепресива, чега сада има много у мојој генерацији, а и уоппте...

Недостајаће овом граду Веља Павловић, племенити дух „нашег малог миста”, како су га крстили на друштвеним мрежама. А онима с којима се дружио недостајаће његово ноншалантно и шаљиво питање: „И, кад идемо на кафу и оговарамо?”

​Патријарх: Попут светионика пружио светлост многима

Патријарх српски Порфирије огласио се поводом смрти Веље Павловића, његовог дугогодишњег пријатеља.

„Уистину необична и нимало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ’Нивоа 23’ и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла”, навео је Порфирије на својој фејсбук страници.

Додао је и да је нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било стварање и неговање култне емисије „Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице православне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људимa.

Српски патријарх је истакао да је својом препознатљивом појавом и тихим гласом Веља свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем.

„Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ’куца на небеска врата’, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео”, поручио је патријарх српски Порфирије.