Епоха у диптиху

Све ово ће једном бити прошлост и грађа за ТВ фељтонистику. С колико ће критичности, строгоће или благости, симпатија или антипатија, аналитичности, иронијског отклона... аутори тих будућих времеплова приступити овоме што ми данас живимо зависиће од сазнања и искуства које у међувремену лично буду стекли, али и од тада владајућег тренда у актуелној идеолошкој и политичкој сфери – имајући у виду „прагматични менталитет” овдашњи и општу склоност ка приклањању победницима. Зато је и тешко претпоставити колико ће објективности бити у том погледу с историјске дистанце.

По ономе како данас појединци на јавној и медијској сцени приказују „Брозову епоху”, рекло би се да у њој нису ни живели, а камоли у било чему учествовали, као да су јој суштину одмах прозрели и да су јој се одувек супротстављали, као да у њој никад ничим нису били обрадовани, као да ни у чему нису профитирали, као да ништа доброг од ње нису добили и ничим јој нису доприносили...Стога је додатно значајан истраживачко-документаристички увид у време социјализма који су телевизијским гледаоцима пружиле серије „Тито – црвено и црно” Миће Милошевића и „Тито – покретна историја” Драгана Коларевића. У првом нарочито, али и у другом примеру, реч је о класичном историјском документаризму који се ослања на богатство архива, на снагу аутентичног видео-записа, на директно цитирање, на изворне текстове и изјаве, уз пратећи коментар који се клони експлицитних вредносних судова, беспризивних оцена и категоричких закључака о људима и догађајима.

Контрапункт овом виду „фреско” документаризма протекле седмице пристигао је из мајсторске радионице Драгана Бабића, у репризи његове серије „Породица човека”. Опредељен да о духу времена и места, о социо-психолошким одликама и доминантним обрасцима доба сведочи преко појединачних судбина, Бабић је и овог пута на себе узео улогу дискретног, готово невидљивог али живо присутног и подстицајног саговорника. Без икакве потребе да објашњава циљеве и смисао изабране теме, ослонио се у потпуности на моћ искрене исповедности, на гласно размишљање својих јунака, на њихово промишљање љубави, брака, породице, васпитања деце...Поставивши две одвојене и сасвим различите приче, приповетке заправо, једну до друге, Бабић је овим диптихом појачао значење сваке понаособ. Један млад мушкарац и једна млада жена, обоје дипломирани филозофи, говорили су о својој „филозофији живота”, а с обзиром на оптимистичке односно песимистичке призвуке ових погледа на сопствену прошлост, садашњост и будућност, аутор им је дао називе „Филозофија као занат” и „Филозофија као мучнина”. Гледаоцу је, пак, демонстрирао висок ниво свог занатског, документаристичког умећа и не баш ретко осећање муке пред ТВ екраном претворио у интелектуално задовољство доказујући као и увек својим емисијама да високопостављени умни, етички и естетички стандарди ТВ медију нису стране категорије. Препознатљиво је било и Бабићево поимање важностислике, употреба резова и затамњења, кадрирање са смислом за детаље, амбијенти и осветљења којима се ствара атмосфера потребна за употпуњавање ТВ поруке и њене пријемчивости.