Један од најчуванијих

Владимир Вукчевић, српски тужилац за ратне злочине и координатор тима за спровођење Акционог плана за хапшење хашких оптуженика, обећао је да ће Србија ухапсити све хашке бегунце, али не због Хага, него због правде. Радећи један од најтежих и најнепопуларнијих послова у Србији, често добија анонимна писма у којима га „Срби из Чикага” и друге екстремне организације називају издајником и прете му смрћу.

После хапшења Стојана Жупљанина, поручено му је да ће његов живот бити готов, уколико још један хашки оптуженик буде изручен. Због сталних претњи атентатом, посебно после хапшења Радована Караџића, Вукчевић је данас један од најчуванијих људи у земљи.

„Поједини политичари су законито поступање надлежних органа користили за препуцавање и уцене, увреде и неистине. Од судија и тужилаца су правили глинене голубове. За Србију је питање свих питања да се посао хапшења Ратка Младића заврши ”, поручио је Вукчевић, после једне од више акција покушаја хапшења Младића.

Вукчевић је својевремено изјавио да слика коју Срби имају о себи јесте да су витешки народ.

„Већина људи није могла да претпостави да се у њихово име бори маса криминалаца које је режим организовао да убијају и пљачкају. Јавно мњење сматрало је да су Срби били нападнути и да смо водили одбрамбени рат и да су сви који су у њему учествовали патриоте ”. 

Вукчевић је рођен 29. јануара 1950. године у Београду. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1973. године. Правосудни испит положио је 1976. године, а две године касније постао је заменик тужиоца у Првом општинском јавном тужилаштву у Београду. За заменика окружног тужиоца изабран је 1994. године. На функцију заменика републичког тужиоца постављен је 2002. године. У јулу 2003. године Скупштина Републике Србије изабрала га је да буде први српски тужилац за ратне злочине.

Одрастао је на Дедињу. Отац му је био професор привредног права на Правном факултету у Нишу, а мајка службеница. Желео је да буде архитекта. Права је изабрао када није положио пријемни испит на архитектури. Његови школски другови, поред осталих, јесу Горан Паскаљевић и Вук Хамовић. На факултету није био политички активан. Бавио се спортом. Био је члан „Медицинара”, најбољег карате клуба у тадашњој Југославији, а тренер му је био Владимир Јорга. Вукчевић има црни појас, трећи дан.

Чим је дипломирао, покушао је да се запосли у правосуђу. Научни рад није га занимао. Било му је свеједно да ли ће бити тужилац или судија када се пријавио на конкурс и био примљен у тужилаштво. Био је дежуран у ноћи када су убијени београдски криминалци Раде Ћалдовић Ћента, Зоран Ускоковић Сколе и многи други. Касније је радио на случајевима познатим као „Грмеч” и „Макина група”. Тражио је смртну казну за Марка Марковића, оптуженог за троструко убиство. Та одлука постала је правоснажна, али је касније замењена казном од 40 година.

„Кад сам предложио смртну казну, знао сам да ћу морати да присуствујем извршењу. Рекао сам себи – не можеш бити лицемеран, или јеси или ниси. Само онај ко је прошао кроз то може схватити колико је то тешка одлука”, рекао је.

Први сусрет са ратним злочином није му био познати случај „Сјеверин”, у којем је био тужилац, већ случај једног Бошњака 1996. године, против кога је полиција поднела кривичну пријаву због злочина над Србима у Сребреници. Испоставило се да је реч о човеку који је био прави јунак, који је успевао да заобиђе страже око Сребренице и који је набављао храну за тамошње становништво и у једном проласку кроз минско поље био рањен. Вукчевић је тада одустао од истраге.

„Док се ми не суочимо са чињеницом да су у наше име на овим просторима чињена зверства, нема бољитка. Када извршимо све обавезе према Хашком трибуналу, а сигуран сам да ће се то десити ускоро, желим да се наредних година мог мандата реше многи случајеви у којима су барут, пљачка и криминал упаковани у амбалажу лажног патриотизма, да добију судски епилог, да индивидуализујемо кривце, казнимо злочин и скинемо колективну кривицу са српског народа”, рекао је својевремено.