И даље ћу се играти

Да нисам преводилац, морала бих да напишем роман „Школице” Хулија Кортасара, који у том превратничком а камерном роману говори о томе како се девети поделак или кућица у једној дечјој игри на неком мусавом плочнику зове и Небо, с тим што кад научиш како до њега да стигнеш, већ те је прошла жеља за играњем. Пошто сам ипак, а и читавим бићем, превасходно преводилац, то бих ја и даље да се играм. На све или ништа, управо као тај Хулисимо Хулио.

У овом новинском серијалу драгоцених разговора са осталим саиграчима сродних сазвежђа, што ће једном Андрићу омогућити да проговори на језику који ће и Нобеловом комитету бити доступан или Гарсију Лорку примаћи овдашњим бојама зимзелених раздора – verde que te quiero verde – сваком од нас је понуђено да одговори на шест питања. Или пак да састави сопствени плочник. Од речи и броја девет.

Међу званично постављеним питањима, међутим, појављује се и положај наше струке у друштву. Како је друштво веома листопадно, то је струка на додатној ветрометини. Јесмо ли ми видљиви, јесмо ли ваљано плаћени? Три тачке бих ставила на питања о томе успевам ли да живим од превођења, јесам ли имала неугодних искустава с наплатом рада, ко обара цену нашег рада и колико сами књижевни преводиоци могу нешто да учине за положај професије.

Али ја ћу се и даље играти. Па ћу поред Кортасара на српски превести и Борхеса, али и њиховог и свог земљака Маседонија Фернандеса, који је, као правник и филозоф, био поменутој двојици неприкосновени узор, при чему у свом животном роману „Музеј о роману о Вјечитој” ломи и граматичка, али и логичка правила. Тај роман, на српској екавици, изузев наслова, објављен је пре коју годину у Црној Гори, тако да он у Србији и не постоји. Али ја ћу се и даље играти.

Онда ћу на шпански превести не само већ помињаног Андрића него и Његоша, гле! А и Љубомира Симовића и Перу Зупца. Уосталом, као и низ других српских песника, а нарочито песникиња, које све заједно сваком згодном приликом објављујем и у тематским бројевима књижевних часописа Шпаније, као што је, на пример, „El color de la esencia” у темату „Ánfora Nova” из 2013.

О томе би се без сумње више говорило да сам било какве парице затражила од овдашњег министарства културе. Да сам тако поступила, тај песнички избор, превод свих песама у њему и усаглашавање биобиблиографских података и оног аутора на три ретка и онога на тридесетак страница, у мени би унапред увенуо. Зелено, волим те, зелено!

Пола света сам пропутовала на основу своје биографије; другу половину на основу сопственог опредељења, па и као преводилац, и то симултани. Као преводилац, а под пандемијом, могу да путујем и у месту. Путујем по језичким решењима док и даље уживам читајући. То је мој одговор број седам. Број осам је усправна вечност.

Девет ми је број клинастог писма, или најпре птичјих трагова на снегу и, мада ће се он убрзо отопити, тамо на том неком плочнику, птица ће и даље певати у нама.

Преводитељка са шпанског и још неких романских језика, пре свега каталонског, али и са српског на шпански