Имигрантски мозак

Решили да бежимо из Србије и то главом без озира. Били смо љути и бесни што издржавамо казну за неке друге који су се лепо опарили захваљујући својим злочинима. Били смо добра деца, завршили високе школе, трудили се, радили и нисмо имали ништа. Били смо робови новопечених газда и заточеници туђих одлука. Имали смо само снове и жељу за нормалним животом, који нисмо могли да имамо.

Уз више среће него памети и пуни амбиција упловили у канадску зиму. Нисмо очекивали ништа специјално. Очекивали смо да ће нам бити тешко, да се нећемо лако снаћи, да ћемо имати разних проблема. Спремни смо били на све, само да одемо из Србије. Али, ништа од тешкоћа! Канада нас је изненадила и дочекала раширених руку и дала нам послове какве нисмо ни у најбољим сновима замишљали. Дала нам је све што смо желели, и више од тога. Леп, безбрижан и нормалан живот о коме смо маштали. Дала нам је нове пријатеље, велико искуство и нови поглед на свет.

Али, како смо ми дочекали Канаду, то је друга прича. Мој дечко је првих неколико месеци свакодневно «куповао карту да се врати». Ја је «купујем» сада, после скоро две године. Смета ми зима, сметају ми хладни англосаксонски осмеси, смета ми њихова усиљена политичка коректност, кафане без провода, паркови без деце. Дугачак је списак ствари које хладе моју врелу балканску главу и срце.

Та вруће-хладно игра се дешава свакодневно. Када ће и да ли ће се моја глава охладити, не знам. Знам само да једва чекам септембар, да први пут идем кући на одмор (да, да, моја кућа је и даље у Београду!), а шта ћу мислити када се вратим, видећемо. Можда обновим «градиво» о разлозима мог одласка из Србије.

За сада, живот у иностранству ми изгледа као клетва и благослов у исто време. Вечита борба са самим собом, са сопственим жељама и приоритетима. А можда је то проистекло само из проклете људске природе, да никада нисмо задовољни и да нам увек нешто смета. Ко би то знао.
Чудно је то како имигрантски мозак ради...а тек срце...