Субота, 02.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Сиротињско јело – деликатес

Качамак је све популарнији међу младима који откривају некадашње укусе, а има га и на јеловницима елитних златиборских ресторана и хотела
Качамак са сиром, кајмаком и киселим млеком у крчми Музеја Старо село у Сирогојну (Фото: С. Јовичић)

Ужице – Качамак наш насушни, здраво јело предака, одолева и у ово доба пред налетима кулинарских новотарија и „брзе хране”. У ужичком крају каткад га, зачињеног кајмаком и сиром, укућанима спремају искусне домаћице, а налази се и у јеловницима појединих ресторана и хотела. С тим што је на овом подручју углавном направљен од белог кукурузног брашна, самлевеног од малих клипова брдског кукуруза.

Некад су качамак сматрали „сиротињском” храном, бежали од њега, проје и оскудице из села у градове. Ипак, преокренуло се – дојадили људима месо, роштиљ и хамбургери, заситили се конзервисане и дуготрајне хране из маркета, па неретко траже проверена стара јела. Качамак је, потврђују угоститељи све посећенијег Златибора, постао деликатес, популаран и међу младима који откривају некадашње укусе. Овде га нуде и елитни хотели.

Има златиборских ресторана који спремају само традиционална јела: качамак од кукурузног или хељдиног брашна, проју, пите од домаћих развучених кора, попару, чорбу од зеља, лепиње, домаће кисело млеко... Могу на томе да зарад јер привлаче не само домаће него и туристе из света.

У традиционалним јелима, служеним у музејској крчми, уживају и посетиоци музеја „Старо село” у оближњем Сирогојну. Овде кустоси подсећају да се у давна времена до качамака и проје лако долазило јер је бели кукуруз увек добро рађао у овим посним брдима. Генерације брђана одрасле су на тој скромној храни. Али сиромашно село временом је напредовало, а напредак доноси и већу употребу пшеничног хлеба и меса. Тада на трпезама качамак губи значај мада с њих никад није сасвим нестао. У новије време се враћа, поборници здраве хране га све више траже.

О томе како се припрема добар качамак ужичког краја има разних записа. Један из седамдесетих година прошлог века објавио је недавно Предраг Ковачевић на свом сајту „Ужичанствено”. Сећа се да је тада са стрицем отишао у некадашњу „Анкину кафану”, поред старог златиборског пута код Беле земље, где се у то време, пише он, спремао најбољи ужички качамак. Овде су га у сласт појели, а Предраг је својим диктафоном, једним од првих овдашњих тог доба (са аудио-касетом, купљен у Трсту) снимио речи куварице у кафани и њен посебан рецепт за „најбољи качамак”.

– Ми га овде припремамо према старинском рецепту, од белог кукурузног брашна млевеног у воденици поточари. За мању количину качамака у већу посуду ставим литар и по воде, те соли по укусу. Воду пустим да проври. Додам кукурузно брашно, које не мешам, оно треба да остане на површини воде као купа. У средини те купе од брашна направим варјачом рупу и пустим да лагано ври од 20 до 30 минута. Важно је да воде буде довољно, да јело не загори. Брашно се кува и постепено смањује, а кад га нестане с површине, онда качамак почињем да мешам. Пошто буде готов, пребацим га на посебну даску, на којој се и служи. Сече се на комаде концем или дрвеним ножем. Ми га овде, у кафани, служимо на разне начине: преливен млеком и посољен, или са сиром и кајмаком, некад све то помешано – казивала је куварица у „Анкиној кафани” с пролећа 1977. године.

Применити ово у данашње време није лако: воденице поточаре више не раде, сменили су их модерни млинови. Али се добро бело кукурузно брашно још може наћи код сеоских домаћина, па и на појединим тезгама ужичке пијаце. Белог мрса, да се качамак зачини, има у продаји, само треба одабрати прави.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Диктафон из Трста
Е, баш хвала куварици! Лепо је рекла колико воде треба, али је заборавила једну "ситницу". Заборавила је основно: колико треба кукурузног брашна. Диван рецепт!
Filip Cosopt
Ne postoje sirotinjska jela. Samo tradicionalna jela jedne regije, države, naroda. Ono što je zajedničko svim tradicionalnim jelima u svijetu je originalnost i najčešće jednostavnost jer se prenose s generacije na generaciju bez mijenjanja recepture i načina pripreme. To trebamo čuvati. Nitko od nas nije sirotinja. Možda živimo u neimaštini ali imamo nematerijalno bogatstvo koje mnogi drugi nemaju.
Земунац
Најсмешније у свему томе је да су многа јела, која су наши стари спремали, јер нису имали боље, постала ''фенси'' и храна за оне који брину о свом здрављу. Додуше има јела које реткима од нас би пало на памет да једу, а камо ли да спреме и сматрају их специјалитетима туђих кухиња. Прво што ми пада на памет је гулаш од пужева, па онда ту су пилеће ногице, вратови и бубци (желудац). Некима кад споменем папке у сафту само одмахну руком. А наравно ту су и бели бубрези. Кавурме нема на менију итд.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.