ЖИВОТ У ПОЗАЈМЉЕНОМ ВРЕМЕНУ

Ових дана, на великој светској сцени, неолиберална идеја посрће у судару са лошом економском стварношћу.
Неолиберална доктрина почива на принципу личне одговорности. У либералној тржишној привреди грађани и капитал сносе консеквенце својих одлука и плаћају за своје грешке, па су принуђени да се понашају рационално и одговорно.

Држава је у том концепту најслабија карика система и сметња је деловању рационалних тржишних сила. Своје грешке држава лако преноси на остале тржишне актере и у томе је извор њене потенцијалне неодговорности. Учешће државе у економском животу због тога мора бити сведено на минимум. У теорији је све логично и јасно, али у животу ствари стоје нешто другачије.

Финансијска криза која данас потреса светску економију изазвана је неодговорним понашањем управо теоријски рационалних актера – делом грађана, али још више, финансијског капитала. Све више грађана се задужује преко мере и могућности, а финансијске институције бескрупулозно и агресивно подстичу такво понашање, цедећи профит и из суве дреновине. Тако креирани ланац неодговорности додатно је оснажен недовољним надзором државе над финансијским системом. Како тржиште све зна боље, држава, ето, није желела да смета.

Када је криза ескалирала, "рационални" актери (финансијске институције) – панично, готово хистерично, покуцали су на врата државе и од ње затражили – тачније, изнудили спас. После кратког оклевања, централне банке су започеле монументалну операцију спашавања банкарских профита, користећи као изговор страх од рецесије. Под снажним притиском моћних финансијских лобија, погажени су сви неолиберални принципи. Супротно теорији и принципу одговорности, грешке приватног сектора пренете су на државу. Успут, погажени су и они неспорни економски принципи који почивају на здравом разуму. Ова манифестација моралног хазарда највидљивија је управо у бастионима неолибералне мисли – у САД и Великој Британији.

Централне банке западних држава убацују свеж новац у финансијски систем, смањују каматне стопе, или заустављају њихов раст. У тренутку када светске цене сировина и енергената снажно расту, снижавање каматних стопа је ветар у једра инфлације – бар тако су, колико јуче, говорили гувернери најмоћнијих централних банака.

Уместо тржишне казне за неодговорно понашање, финансијски грешници су преко нижих камата, дакле нижих трошкова, ефективно добили субвенције и опрост греха. Индулгенције за њих плаћа држава – дакле сви њени грађани. То ће без сумње бити ново охрабрење неодговорној политици грамзивости. Сасвим тихо се лансира и нова теза – нису толико криве финансијске институције, колико држава која је споро реаговала, и "мању" кризу ликвидности довела до руба финансијске катастрофе. Поново је дакле држава крива. Неолиберална мисао и у поразу оглашава сопствену победу.

Транзиционе земље и њихове економске власти морале би извући поуку из ове кризе – поука је универзална и у вези је за свим модерним економијама. Проблеми генерисани у финансијском сектору (и не само у њему), ако су довољно велики, биће преваљени на државу. Интервенција ће бити изнуђена, а инструменти притиска већ виђени. Најефикаснији притисак биће реализован иза затворених врата, у кабинетима финансијских моћника, уз виски, или завртање руке – наравно, фигуративно. Улични протести, штрајкови глађу, мајке са уплаканом децом, или евентуално мотке, послужиће као декор, али још више као изговор да се економска политика потчини интересима моћних.

Проблеми акумулирани у економском систему Србије много су тежи од актуелних, западних. Огроман број српских дужника је у безизлазној позицији и живи не само на позајмљеном новцу, већ и на позајмљеном времену.

Дужници на Западу дугују у сопственој валути, па њихове централне банке ризикују "само" инфлацију када штампају новац. У Србији се и штеди и ефективно задужује у еврима. Наредну финансијску кризу, а она је неминовна, Народна банка Србије неће премостити само штампањем новца и инфлаторним смањивањем дужничког терета, као некада. Србија ће морати да обезбеди девизе да би одржала стабилност система. Како је текући биланс у перманентном и огромном дефициту, то ће бити могуће једино кроз ново задуживање државе и продају преосталих државних монопола, под разним изговорима. Проблем ће се накратко одложити, али ће се већ озбиљно задуженим грађанима и привреди тада придружити и држава.

Експанзија кредита и опасно задуживање грађана из кога профитирају само банке и увозници, одавно је морало бити заустављено. Ако се то не може постићи тржишним инструментима, а сва је прилика да не може, морале би се применити грубе административне мере и тако зауставити погубни тржишни трендови. При томе се не би требало превише обазирати на неолибералну реторику о мудрости и врлинама тржишта. У те идеје већ одавно нико не верује, осим транзиционих верника.

Финансијски консултант