Лицемерје влада светом

Када би НАТО нестао, свет би био мирнији и стабилнији. Неко се, наравно, неће сложити с овим ставом, али ми Срби – које је НАТО 1999. два и по месеца брутално бомбардовао, бездушно убијао цивиле (2.500 уморених, међу којима и осамдесеторо деце), тровао осиромашеним уранијумом, „преорао” земљу „томахавк” ракетама и забрањеним пројектилима, вративши је у „примитивно доба”, како је за британски „Телеграф” писао Борис Џонсон, тада новинар, а сада премијер Велике Британије – имамо право и обавезу, не само да не заборављамо, него и да не опраштамо те злочине с елементима геноцида над српским народом.

Агресијом на нашу земљу отимањем дела територије, признањем једностраног проглашења независности тзв. Косова, државе чланице НАТО-а, односно ЕУ и САД погазиле су све принципе међународног права, Хелсиншког завршног документа о непроменљивости граница и бројних других међународних аката и конвенција. Војна агресија извршена је без одобрења СБ УН, што је још једна потврда игнорисања свега на чему је утемељен правни поредак на планети. Игнорисање УН учињено је по спољнополитичкој доктрини тадашњег председника САД Клинтона из 1993. „Са УН кад је могуће, без њих када је потребно”, уз посебан нагласак: „НАТО мора да поставља критеријуме УН, а не обратно” (извор: Национални архив САД).

Алијанса је први пут из одбрамбене прешла у офанзивну војну групацију, да би и касније, као ударна песница Америке, то чинила у Ираку, Либији, Сирији, Авганистану... Амерички филозоф и аналитичар Ноам Чомски упозорио је у мају 1985. године да „НАТО сада хоће да контролише свет”. Најновија „дефиниција” која долази из те врха те организације тврди да је она „задужена” да доноси и чува демократију на планети. Следећи упозорење Чомског, циљ алијансе је да окупира целу планету.

Ових дана са Запада, од НАТО-а, САД, ЕУ(чланице ЕУ већином су и чланице НАТО-а) с правом драматично упозоравају да су у трагичним догађајима на истоку Европе погажени међународно јавно право и друга акта. Такве осуде адресиране су на Москву. Неспорно је да је Русија „специјалном операцијом”, како назива интервенцију у Украјини, погазила међународно право без обзира на уверљива објашњења Москве да се само брани од покушаја Запада да окружи Русију и уђе у „њену кућу”, а вероватно и из разлога које је својевремено изрекла Мадлен Олбрајт да „природна богатства Русије не припадају само њима”.

Али, толика количина лицемерја и цинизма која долази са Запада показала је да су морал и етика непознате за моћне. Јер, они који су то први учинили у Србији, газећи сва међународна правна документа, сада се позивају на њих. Дух из боце је пуштен када су брутално напали Србију, отели јој део територије, формирали своју војну базу и признали тзв. државу Косово, игноришући Резолуцију 1244. Кад су нас херметички затворили санкцијама да чак и кисеоник бебама у болници нисмо могли да обезбедимо, што се трагично завршило. Или када зарад Албанаца у Северној Македонији врше децентрализацију државе, а у БиХ инсистирају на централизацији. Права за Србе нису у агенди Запада и НАТО-а. Тако је и на КиМ, њиховом чеду, где се врши терор Приштине.

У случају Украјине, непрестано су подстицали Кијев на непријатељство с Москвом, а кад се поново завртео точак агресије – пустили су Украјину низ воду. И сам председник Зеленски је завапио да је Украјина остала сама. Додуше, НАТО, Америка и Запад непрестано је снабдевају оружјем, па испада да ће „ратовати против Русије до последњег Украјинца”. Некадашњи председник САД Џими Картер изнео је у својим мемоарима податак да од „оснивања САД само 17 година америчка војска није укључена у војне авантуре у иностранству”, што, како је рекао Картер, значи да је „93 одсто историје САД било у страним војним сукобима”. У последњих педесет година Америка је веома често ратовала ван својих граница, без мандата УН, а према Картеровим записима, интервенције је оправдавала потребом заштите својих грађана и интереса, а потом и разлозима „доношења демократије” и „хуманитарне помоћи”.

 Може ли инвазија да донесе демократију и просперитет? Над тим питањем требало би да се замисле све велике силе. Недавна војна студија показала је константну жељу Америке и НАТО-а за ратовима. У позадини су интереси њеног и западног војно-индустријског комплекса.

Србији су пријатељи и Украјина и Русија. Она жели да сарађује за сваком земљом, без условљавања. Западна теза да „мој непријатељ је и твој” не прима се у српском народу.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац