Понедељак, 15.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 26. 2.

Доба лицемера

Годишњица рођења Молијера јесте прилика да се ураде и нови преводи – осим Кишовог „Дон Жуана”, многи су литерарни, често рогобатни и неподесни за нова сценска читања. Молијерове комедије су у протекла четири века пуниле позоришне куће. Верујемо да ће то бити и са представама које су планиране у години јубилеја Жан-Батист Поклена, познат као Молијер
Молијер у улози Цезара у представи Попејина смрт; насликао Никола Мињар 1658. године (Фото Википедија)

400 ГОДИНА: МОЛИЈЕР МЕЂУ САВРЕМЕНИЦИМА

Уморна служавка пролази кроз празно гледалиште, прелази преко позорнице и долази до глумца који у импровизованој гардероби наноси слојеве беле шминке на своје лице... Први призор Молијера, француског филма о животу и времену драмског писца Жан-Батиста Поклена, познатог као Молијер. Сцена смрти је незаборавна: глумци носе уз степениште нашминканог Молијера који умире у агонији. Између тих призора ређају се епизоде и парадигматичне анегдоте једног живота посвећеног позоришту: рано преминула мајка, Луј Четрнаести са својим двором, насилничке религиозне силе, кола којима глумачка трупа путује Француском...

Ова четворосатна филмска авантура у режији Ариане Мнушкине и њеног Театра ди Солеј, која би се Балзаковим речником могла звати и Људска комедија, потврда је горке истине да би се без многих глумаца, писаца и позоришних људи могло правити позориште, али се без Молијера није могло, јер би без њега позоришна уметност била сасвим другачија. Памћење једног Шекспира било је толико продуктивно да се присетило опседајућих мотива стотина генерација. Али, када је реч о комедији, Молијер није нико мање значајан.

Рођен је пре 400 година. Тачан датум његовог рођења није познат. Зна се да је крштен 15. јануара 1622. Датум смрти је несумњив: умро је 17. фебруара 1673, после представе Уображеног болесника, на којој му је позлило. Свештеници су одбили да му дају последњу причест. Сахрањен је ноћу, на гробљу Сен Жозеф.

Уображени болесник, сцена из представе, 1933. (Фото: Архива Позоришног музеја Војводине)

У Француској је прослава годишњице Молијеровог рођења почела 15. јануара, премијером Молијеровог Тартифа у позоришту Комеди Франсез. За ову прилику је реконструисана првобитна верзија Тартифа. Познато је да је комад о лицемеру Тартифу, антихероју који је примљен у добростојећу породицу, забрањен после првог приказивања због опасног непријатељства према религији. Због њега је Молијер оптужен да је „ђаво у људској сподоби, најгори грешник и богохулник који је икад живео”. Поједини припадници клера су тражили и његово јавно спаљивање.

Битку за Тартифа Молијер није добио: краљ Луј Четрнаести је заштитио од прогонства и затвора свог лакрдијаша и „мајстора задовољстава”, али не и критички дух који је његов Тартиф исијавао. Иако је Молијер понављао да је нападао лажне богомољце, а не институцију цркве, став клера је остао непромењен. Тек после смрти краљице мајке, Луј Четрнаести је допустио да прерађени Тартиф буде изведен. Овог пута с великим успехом.

Комадом Дон Жуан Молијер је поново изазвао јавност: обрадио је причу о похотном племићу и лик Дон Жуана поставио у средиште сопствених сукоба и односа с тајним друштвима, црквом и племством. За Молијера тај јунак је велики господин његових дана, а његови пороци – неморал, новац, либертинство, цинизам – припадали су великој господи. У последњем чину комедије укинуо је Дон Жуанову страст за женама и заменио је средством чисте политике: „Данас се најбоље исплати играти улогу поштена човека, а занат лицемера даје чудесне предности. С помоћу те лажне образине једно се уско друштво лицемера повезује у једну партију. Нанесеш ли обиду једном од њих, сви ће ти скочити за врат; а чак и они за које знамо да у свему томе наступају искрено и они су, кажем ти, туђе будале, јер они лако упадају у замке лицемера и својим поступцима слепо потпомажу ту мајмунску врсту. Шта мислиш, колико познајем оних који су овом мајсторијом спретно прикрили сва согрешенија своје младости, и који су од свештеничке мантије начинили оклоп, и под том достојанственом одеждом извојевали себи допуштеније да буду најневаљалији од свих људи?” (превео Данило Киш)

Молијер је недвосмислено показао шта сматра највећим од свих порока: лаж. Дон Жуан је постао Тартиф. Док глуми преобраћеног грешника све постаје могуће и окружење је спремно да опрости лицемеру. Критика је схваћена као провокација и комад Дон Жуан је скинут с репертоара. Краљ је Молијеровој трупи доделио субвенцију од 6.000 ливра годишње. Молијер се захвалио новом фарсом о Зганарелу.

Највећи непријатељ лицемерства је Алсест у Мизантропу. На овом тексту је Молијер радио пуне две године, али премда га многи сматрају његовим најбољим делом, није доживео успех. То је комплексна драма у којој је главни јунак истовремено страствени борац за истину и жртва еротског поробљавања. „Свет Мизантропа је оно аристократско друштво у којем влада идеал honnête homme – што није исто што и честит човек у данашњем значењу тог израза”, пише Иван Меденица.

Шта је то у Молијеровим комадима због чега се они и данас приказују? Да ли његови текстови успевају да осветле наше савремене односе, политику и морал? Кроз какав филтер савремене продукције бацају светлост на класичне текстове, чине их поново релевантним и омогућавају им да нам се директно обраћају?

Овде не мислимо на тзв. ванвременске истине или вечне вредности.

Пођимо од чувеног призора у Тартифу, када наступа краљев изасланик да би га раскринкао и ухапсио. Призор „Гласника на коњу”, да парафразирамо финале Брехтове Опере за три гроша, могуће је политички заоштрити, као што су то у својим представама радили Цадек или Хајме, или „шифровати” тако да критика буде препознатљива и савременицима. Представа Роже Планшона, коју смо гледали на деветом Битефу, ослободила је Тартифа могућности хепиенда. Планшон и његови глумци су са изванредном проницљивошћу и дубоким разумевањем направили представу о људима који се крију иза овог позоришног комада. На свој начин, то је са сомборским и новосадским глумцима учинио и Игор Вук Торбица, раскринкавши свет у којем је могућ један Тартиф и у којем је глас народа – служавке Дорине – сурово угушен. У овим представама савремени шампион лицемерства није кажњен за своје грехе, већ је постао медијски селебрити или сива еминенција друштва.

Лицемерство, посебно ако је религиозно, увек је с нама. Чак му се и Шекспир подсмевао у Богојављенској ноћи. Савремене обраде Молијерових комада које се играју широм света подразумевају прелазак у другу културу. Тартиф је тако постао разбојник преоденут у свештеничку тогу, аутентични гуру, лажни имам окружен мирољубивим Пакистанцима. Патрик Марберов Дон Жуан у Сохоу је постао пријапски Петар Пан, док је Алсестово незадовољство друштвом и међуљудским односима повезано с модерним технологијама (Фејсбук, Твитер) које обезвређују аутентичне људске односе.

Прича о Молијеру, нашем савременику, не завршава се само на трилогији Тартиф, Дон Жуан и Мизантроп. Гете је највише волео Тврдицу, и у њему, поред комике, проналазио сатиру и критику. Лик Харпагона и његова шкрињица за коју је у стању да учини све, јер му значи више од свих његових ближњих, па чак и од себе, инспирисао је Стерију за Кир Јању.

У Молијеровој Школи за жене испод утврђених карактера импотентног старца, невине девојке и чистог јунака крије се нешто много суптилније. Арнолфова реченица: „Моћ је са брадом” – посебно одјекује у времену покрета МеТоо, док је Ањеса сваким делићем свог бића модерна жена – неискусна, да, али свесна своје судбине.

Годишњица рођења Молијера јесте прилика да се ураде и нови преводи – осим Кишовог Дон Жуана, многи су литерарни, често рогобатни и неподесни за нова сценска читања. Сам Киш је истицао да његов превод није академски, већ да је прављен за потребе сцене, и нека језичка и стилска решења била су тиме условљена. Кишов Дон Жуан је проговорио на начин стеријански (Стерија је преводио Молијера) и добио извесне нијансе новог у односу на архаични говор племића. То би могло бити и упутство за будуће преводиоце – преводити Молијера као човека позоришта који је писао за позориште.

Молијерове комедије су у протекла четири века пуниле позоришне куће. Верујемо да ће то бити и са представама које су планиране у години јубилеја.

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Хронос
Да би људи препознали и осудили лицимерство треба живити спорије и више комуникације међу људима. Не виртуелне комуникације! Ми смо у таквом колу, брзини живота да више ништа не препознајемо а камо ли лицимерство. Па зар не видите да су стид и срам нестали или да је то тренутна појава! Љубав се своди на секс а секс је постао само једна од телесних функиција и ништа више! Које вредности се развијају тек у новим генерацијама?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.