Ослушкивање народа

У име грађана Србије, молим поштеног налазача да уколико негде нађе изгубљену политичку мудрост одмах обавести власт и опозицију. Наиме, нестала је негде у данима хапшења др Дабића и највероватније се још крије на територији Београда. Воли мрачна и хладна места подсвести.

Саветујемо да будете крајње опрезни, јер je, иако ситна, неразвијена и неугледна, изузетно агресивна, напада мождане ћелије и изазива тешке облике цревних оштећења...

До тада, шта нам Бог да, а, изгледа, неће много доброг. Јер, какво добро очекивати у држави чији председник сабајле прво прелиста претећу пошту која му је стигла минуле ноћи, па тек онда прионе на државничке послове?!

Борис Тадић, како чујемо, не стиже да одговори на силна писма обожавалаца, који углавном ишту нешто његово за успомену – главу, понајвише. Некада је и потписана фотографија била сасвим довољна...

Елем, није ми намера да браним његов лик и дело, међутим, страшно је то што се чини!

Не само због Тадића, колико због нас. Ако за његову главу „спремају” пањ, над нашима је секира, већ. Држе је, рекох, и власт и опозиција и није питање хоће ли замахнути, него – када ће? Спремни су да зарад „добробити” народа поднесу и највећу жртву – народ!

Међутим, да увек може горе доказ су ингениозне идеје некаквих душебрижних експерата који за решење проблема председникове кореспонденције предлажу сасвим инвентивно решење – озвучавање Србије?!

Јавиле се мудре главе из својих легала, па предлажу апсолутну контролу електронске и сваке друге поште, ни мање ни више, него зарад заштите демократије?! Као што се и ратом штити мир...

Човек ваљда највише ужива у слободи ако му је ограничена?! Отприлике, као и умови тих безбедоносних гуруа који, ето, у свему томe не виде баш ништа лоше...

За почетак да пробамо са поштом па кад се народ привикне да пређемо на телефоне и „бубице” по канцеларијама. Међутим, неповредивост дома не доводи се у питање. Ту ће, ваљда, инсистирати на старом добром систему потказивања...

Убеђени су да је Стаљинов вид демократије једино решење за брљиву Србију у којој се превише пише и говори, а премало слуша...

Наравно, све би се то чинило толико дискретно да обичан човек не би ни приметио нарочиту разлику у односу на досадашњи живот. Није њихова идеја да сужњима буде непријатно, већ да они у сваком тренутку имају увид у то колико им је пријатно.

Можда, ако идеја заживи, прихватити концепт „Великог брата” и на референдуму изабрати којим би то даном у недељи специјализоване службе саопштавале јавне номинације, а којим би, номиновани, били јавно изопштавани из заједнице...

У сусрет свему томe, док се још не бележи, ево да јавно искажем свој став: Изем ти и власт и опозицију – исти су. Све би дали да „чују” народ, али не и да га саслушају...

Најпаметније би им било да искористе прилику док је доктор Дабић још у Србији да им објасни основне принципе тиховања...