Филмске приче за певање, реповање, смех и сузу

50. ФЕСТ

Проблем са пројектором у дворани Комбанк арене је решен па ће сви они којима је због тога било ускраћено гледање филма „Анет” Леа Каракса, а већ су купили карте, пројекција бити надокнађена и омогућена већ 7. марта. И не треба је пропустити, јер је овај француски аутор са статусом култног сценаристе и редитеља, зарађеног још давно филмовима „Зла крв”, „Љубавници на мосту”, „Свети мотори”, сада лежерно и зналачки „ушетао” у свет мјузикла.

 „Анет” јесте мјузикл и филм обојен љубавном и животном драмом, живописан, лирски а модеран, са градираном емоционалном скалом и са ауторовим дубоким поштовањем уметности. Не само филмске већ и оперске, позоришне и глумачке. Каракс својом сценаристичком руком исписује љубавну причу о пару уметника који се дубоко и превише воли, а својим редитељским решењима тој причи даје бајколикост и обогаћује је надахнутим музичким нотама праве рок опере. „Анет”  тако постаје Караксова прича која се пева, повремено и репује. Музику за „Анет” писао је славни братски поп и рок композиторски и извођачки амерички дуо Спаркс – браћа Рон (75) и Расел Мејл (72). Са њиховом појавом и почиње прича о славном и веома траженом лосанђелеском стендап комичару Хенрију (Адам Драјвер) и обожаваној оперској диви Ан (Марион Котијар), анђеоског сопрано гласа, што их је љубав спојила занавек упркос трагичном крају. Пар планетарно популарних уметника који се међусобно обожавају, пар у вези у којој свако од њих може да буде оно што јесте (тако ретко и тако недостижно), све до тренутка док се не роди њихова кћерка Анет. Жељено и вољено биће, али и њихово зрнце раздора. Каракс, који је „Анет” снимио чак девет година после „Светих мотора”, и сам глуми у филму, а уз њега видимо и многе од његових пријатеља и сарадника. „Анет” није за пропуштање. Ни на 50. Фесту ни касније у биоскопима.

  Није за пропуштање ни француски филм „Људска комедија” („Изгубљене илузије”) Гзавијеа Ђанолија рађен према Балзаковом роману, раскошна костимирана црнохуморна драма епохе која садржи и смех и кнедле у грлу, сатиру, иронију, али и рефлексије на време садашње и позицију журнализма у њему. Садржи и изванредну режију, сјајну причу, веома добро одабрану глумачку екипу, костим и сценографију, али и политички ангажман који надраста наполеонску епоху и свакодневни сукоб између посрнулих ројалиста и декадентних либерала-републиканаца и асоцијативно се приближава данашњици. Корумпирани уредници и новинари, трачерски листови који немилосрдно уништавају туђе животе и каријере и читав један свет декаденције какав и данас познајемо...

 Изврстан је и „Краљ смеха” Марија Мартонеа. Повратак на почетак 20. века на напуљску позоришну сцену којом заједно са својим племеном влада глумачки бард Едуардо Скарпета у надахнутој изведби Тонија Сервила. Мартоне гради филм на истинитој позоришно-историјској личности, на Скарпети којем је, заједно са многољудном породицом, позориште било све – читав живот, душевна храна и љубав јача од љубави према жени, брачној и ванбрачној деци, љубавници, сарадницима. Истанчаним редитељским средствима, са пуно детаља с којима је реконструисана епоха, Мартоне је поново направио филм који ће се са уживањем гледати у биоскопима широм света, па и у Србији...

 Овогодишњи Фест нуди и последњи Алмодоваров филм „Паралелне мајке” с којим је започео 78. Венецијански фестивал. Ослањајући се на њему својствени колоритно и мотивационо раскошни филмски рукопис и на једну од својих муза – глумицу Пенелопе Круз (али и нову музу – младу и талентовану Милену Смит), Алмодовар кроз причу о остварењу мајчинства две различите жене и замени беба у породилишту, заправо прича о нечему још важнијем. О прецима и потомцима недавне историјске прошлости у Шпанији и важности тога да и најмлађа генерација Шпанаца треба да зна тачно с које стране су се налазиле њихове породице у Шпанском грађанском рату. У земљи у којој необележене гробнице још нису откопане. Алмодовар у „Паралелним мајкама” истражује и најинтимније делове личности својих јунакиња, говори и о идентитету и мајчинској страсти кроз ликове три веома различите мајке. Као приповедач Алмодовар је и даље у пуној снази и поново нуди милион доказа зашто је као стваралац величанствен.

 О филму новозеландске сценаристкиње и редитељке Џејн Кемпион под насловом „Моћ пса”, рађеном према истоименом роману Томаса Севиџа, може се рећи следеће: снажан и моћан филм о суровости природе и крхкости човека. Испричано кроз лик усамљеног, али поштованог фармера Фила Бурбенка (Бенедикт Камбербач), чија појава изазива страх, који се изненадно налази пред опасношћу да буде изложен могућности да осети љубав према туђој жени...

 Једна од холивуских легенди – сценариста, али и редитељ Пол Шредер, вратио се филмом „Коцкар” („Бројач карата”) који је таматски пун изненађења. Наизглед је ово прича о особи која се зове Вилијам Тел, хладнокрвном коцкару којем мотив није новац већ трошење времена, о вештом бројачу карата, сталном победнику, поштоваоцу дискреције и гесла: „мали улог, мала зарада”, али помножено са много партија дневно. Лику овог тајанственог усамљеника који изнад свега воли тишину и чистоћу простора у којем борави, Шредер је обезбедио за гледаоца неочекивану прошлост. Тел (у изврсном тумачењу Оскара Ајзака) је онај амерички војник са фотографије која је обишла свет и открила све страхоте тортура које је америчка војска проводила у ирачком затвору Абу Граиб и наставила у Гвантанаму. Он је и једини који је за та злодела одговарао. Нико други у командној хијерархији која је водила све до архитекте најнепопуларнијих америчких ратова новог доба – Доналда Рамсфелда, никада није за то био кажњен...

Жири за доделу „Политикине” награде „Милутин Чолић”

Традиционална „Политикина” награда „Милутин Чолић”, која носи име легендарног оснивача београдског Феста, биће додељена и ове године редитељу најбољег српског филма у фестивалским програмима, према оцени жирија који ради у саставу: Милош Аврамовић (редитељ и продуцент), Немања Ћеранић (редитељ и пришлогодишњи лауреат ове награде) и Дубравка Лакић (филмски критичар и оснивач награде „Милутин Чолић”).

 „Политикина” награда установљена са жељом да се стимулише напредак српског филма, филмских аутора, домаће кинематографије и њеног развоја, састоји се од специјално урађене гравире у коју је укомпован лик Милутина Чолића и дипломе.

 Досадашњи добитници су: Мирјана Карановић за филм „Добра жена” (2016), Бојан Вулетић за филм „Реквијем за госпођу Ј” (2017), Коста Ристић за филм „Бандити у потрази за мамом” (2018), Горан Радовановић за филм „Случај Макавејев или Процес у биоскопској сали” (2019), Младен Ђорђевић за филм „Сумрак у бечком хаустору” (2020) и Немања Ћеранић за филм „Лихвар” (2021).

К. Р.