Понедељак, 15.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ

Слобода је пала на испиту

Рат у Украјини, како год да се заврши, ослабиће и маргинализовати Европу, а ту мислим на целу Европу географски, а не само на европску заједницу (како је то сад уобичајена метонимија). Овде у Енглеској, пишу да ће из свега највећу корист извући Кина, каже Весна Голдсворти
Весна Голдсворти (Фото Liz Seabrook)

Весна (Бјелогрлић) Голдсворти (1961) данас је најпознатија светска књижевница пореклом из Србије. Завршила је студије књижевности на Универзитету у Београду почетком осамдесетих, у доба социјализма на издисају. Од 1986. године живи у Уједињеном Краљевству, где ради као редовна професорка енглеске књижевности и креативног писања на угледним универзитетима. Њена студија Измишљање Руританије. Империјализам маште (1988) обавезна је лектира на бројним универзитетима у свету. За њену збирку песама Солунски анђео (2011) рецензију је писао нобеловац Џ. М. Куци. Весна Голдсворти написала је књигу мемоарске прозе Чернобиљске јагоде (2005), серијализоване у Тајмсу и на Би-Би-Сију, и романе Горски (2015), Господин Ка (2018) и Гвоздена завеса. Љубавна прича (2022). Књижевна дела објављује при највећим светским корпорацијама попут Penguin Random House. Једини је писац пореклом из Србије који је примљен у Краљевско књижевно друштво (2021), а своје чланство потписала је Бајроновим пером. Њен нови роман Гвоздена завеса (превод Наташа Тучев) имао је премијеру у Србији, а одмах потом је објављен у Великој Британији, где је добио позитивне рецензије у престижним листовима. Непосредно по објављивању проглашен је за књигу године лондонског Тајмса. Весна Голдсворти пише на енглеском; њен ексклузивни издавач за Србију је Геопоетика.

„Гвоздена завеса” је ваш трећи роман у коме сте се, уз елементе заводљивог хумора, позабавили љубавним односом Милене, ћерке високог државног функционера из неименоване источне земље, и Џејсона, сиромашног песника, студента докторских студија, из Енглеске. Шта вас је подстакло да се определите за љубавну причу, која је под притиском источног и западног блока, односно из времена Михаила Горбачова и Маргарет Тачер?

Љубавна прича одабрана је као поднаслов романа с великом дозом ироније. То је љубавна прича за оне који мисле, по Арагоновим стиховима из 1944, да нема срећне љубави. Љубав процвета на тренутак, а брзо постаје синоним за опрез, разочарање, издају. Ово је роман о два света чије идеолошке матрице непомирљиво искључују једна другу, казиван из интимне перспективе двоје људи који оваплоћују та два света. Одувек сам волела управо ту врсту романа, где се политичко и лично преплићу, било да се ради о „источним причама”, као што су Доктор Живаго или Неподношљива лакоћа постојања, или о „западним”, као што је Прохујало с вихором. Желела сам да напишем роман инспирисан тренутком мог доласка у Лондон средином осамдесетих, али да то не буде аутобиографско штиво. Свега се сећам као да се десило јуче, као што се сећамо преломних момената у животу. Притом, сматрам да је то врло важан тренутак. Запад је крај осамдесетих преурањено схватио као крај историје и моменат сопственог тријумфа.

Први део романа прати Милену на Истоку, у строго контролисаном социјалистичком царству њене моћне породице, а други део у Лондону, где је побегла код будућег мужа, песника Џејсона, како би искусила слободу. Слобода за њу значи ослобођење осећања, што је и претпоставка живота у истини. Да ли су на том испиту пали и Исток и Запад и Џејсон и Милена?

Џејсон је наставио да буде оно што је одувек био, опортуниста и шармер, само је Милени требало времена да то схвати. Он не расте као јунак већ се постепено разоткрива. Црта која га искупљује је врхунски таленат за поезију: није ми била намера да стварам карикатуре. Милена се мења. У почетку је сигурна у себе, супериорна, цинична, убеђена да све зна, а храброст коју на крају стиче је храброст рањених, изданих. Испит најочигледније пада сам концепт слободе – колективне слободе као идеала на Истоку, личне слободе као идеала на Западу – слободе нема нигде.

Важна тема „између Истока и Запада” у овом роману јесте освета (због западњаковог неверства). У престижним британским листовима, попут „Гардијана”, критичари су Милену упоредили с Медејом, али без трагичког патоса. Медеја и Милена имају сродности у томе што су несавитљиве као челик, али све друге особине су им различите, као на пример та да Милена, за разлику од Медеје, нема демонски порив. Или га пак има?

Моја почетна инспирација јесте Еурипидова Медеја, можда најпознатија варварска принцеза. Занимао ме је контраст варварства и цивилизације, њихово значење: варварин као неко ко не говори грчки језик. Занимала ме је такође идеја судбине и слободне воље. Сада ћу претерати да бих објаснила ствар, али индивидуална слободна воља кључ је западних идеја. Сами сте ковачи своје среће: од америчког устава и права на срећу до тзв. селф-хелп књига које вас убеђују да је довољно да нешто жарко желите да би се остварило. У грчким трагедијама ствар стоји другачије: ви испуњавате нешто што вам је унапред писано, ма колико се трудили да избегнете судбину. Рано сам схватила да не желим да пишем о чедоморству, па је крај романа сасвим другачији од Медеје. Милена нема демонски порив као такав, али када прочитате крај романа, онда схватате да је и то комплексније него што се чини.

Велика тема „Гвоздене завесе” је и немогућност праштања. Да ли је главна јунакиња тек жртва традиционалног друштва у љуштури социјализма, несклоног праштању или је њено непраштање мужу последица скривеног, дубљег, етичког разлога?

То је фантастично, али и врло тешко питање. Миленин хибрис је хибрис поноса. Она је повређена прво неверством, а одмах затим, много више, издајом. И то, што је некако још горе, малом, површном, опортунистичком издајом, коју Џејсон можда и не схвата и не примећује као такву. Ако би неверство и могла да опрости, издају не може, зато што у свету из кога Милена долази издаја представља ствар живота и смрти. Ту је ваш дубљи, етички, разлог, у смислу да се њен муж у тренутку показује као човек без карактера. Међутим, тачно је и то да њој понос не дозвољава да себи да времена да прашта. Џејсон ту нема шансе да се покаје, нити читалац има шансе да види да ли би се он покајао.

У студији „Измишљање Руританије”, много утицајнијој на енглеском говорном подручју него у јужнословенским земљама, истражујете начин на који је једна од најмоћнијих светских нација искоришћавала ресурсе Балкана како би снабдела своју књижевну и забавну индустрију. Тврдите, дакле, да процес књижевне колонизације има озбиљне последице као и економска и политичка колонизација. На који се начин данас одвијају процеси културне колонизације Балкана?

Економска и политичка колонизација увек су много очигледније, па је мој аргумент покушај да се привуче пажња на неке потмулије, теже уочљиве, последице империјалистичког умног склопа. Сви ти романи и филмови у којима се Балкан осликава као тек полуцивилизован део Европе, а прочитала сам и одгледала на стотине, делују забавно све до оног тренутка када видите како се пресликавају у доношење одлука о томе ко се и када прима за заједничку трпезу, а коме се шаљу чувари и дадиље да их доведу у ред. Да се разумемо, ту има одличних романа, али има и много тона ђубрета. Нисам ја никакав књижевни полицајац и цензор који би да забрањује слободу изражавања – и сама сам писац који не подноси цензуру. Реч је у Руританији о потреби за једним много свеснијим читањем. Ако јунак Грејема Грина погледа из воза у Суботици и види блатњаве колибе, а не Рајхлову палату, ниједан читалац то не сме да узима здраво за готово.

У „Измишљању Руританије” позабавили сте се, између осталих британских аутора, и Лоренсом Дарелом. Да ли бисте, да је то могуће, попили кафу с тим „мрзитељем Југославије” и шта бисте му данас рекли?

Лоренс Дарел је био добар писац, али погрешан човек на погрешном месту. Мрзео је комунизам, мрзео је континенталну климу, није волео канцеларијски посао, сањао је о томе да седи негде поред мора и пише (сви бисмо радо, зар не). Био је у Београду непосредно после Титовог раскида са Стаљином и писац с више слуха за политику нашао би ту прворазредни материјал, а уместо тога Дарел пише прозу која је требало да остане у фиоци радног стола. Он објављује прву књигу Александријског квартета и Беле орлове над Србијом исте године, а те две ствари су као небо и земља. Навикла сам на „мрзитеље Југославије”, не би ми био ни први ни последњи. Да ли је Југославија у целини била добра или лоша идеја – то је одлично питање – али не бих се замарала да то објашњавам Дарелу. Када би ми се пружила прилика да с њим попијем кафу, поставила бих му на стотине питања о сећањима на Београд с надом да ћу чути нешто занимљивије од онога што је оставио у књигама. Имао је љубавницу у Београду, имао је саговорнике: о томе не знамо готово ништа.

Неретко говорите о испреплетаним путевима с Милошем Црњанским, који се, пре свега, тичу локација у Лондону: дуго година радили сте поред кућице у Кингстону коју је за бесплатно становање леди Пеџет уступила Црњанском; Црњански је радио физичке послове у књижари „Хачардс” на Пикадилију, чији је излог био испуњен вашим књигама. Када бисте имали прилику да разговарате с писцем „Романа о Лондону”, да ли бисте то учинили?

Наши трагови у Британији преплићу се заиста у понекад невероватној мери, па бих имала штошта да га питам. Његов рад је на мене имао формативну улогу. Међутим, то не би био разговор без својих опасности. Рецимо када он каже негде да се прибојава повратка у Београд јер ће морати да види све оне лепе жене које је некада знао „а сада бабе”: одмах бих му рекла да ни он није више нека „слика молована”. Волела бих да ме неко исправи, али немам осећај да је Црњански имао права, интелектуална, пријатељства са женама. Све су то донжуанска освајања или „музе” које не говоре много, иако је део изузетне генерације (Аница Савић Ребац старија је годину дана од Црњанског, Ксенија Атанасијевић годину млађа). Такве су и жене у његовим романима: та дивна отмена Нађа Рјепнин, она је ипак као неко лепо дете чак и кад подноси огромне жртве, Ехо Рјепниновом Нарцису. Нема разговора с Николајем у коме јој Црњански даје неку заиста занимљиву идеју. Не могу у том смислу да замислим свој „разговор” са Црњанским. Могу лако да замислим како му постављам питања и како слушам његове одговоре, а да ли би он мене нешто занимљиво питао?

Какав је живот у Лондону након брегзита и две године пандемије?

Лондон је земља за себе, увек је био. Рођени Британци су у мањини, то брегзит није променио. Има много мање радне снаге из Источне Европе – људи су отишли на почетку пандемије и још се нису вратили, а да ли ће – не знамо. То је створило огроман притисак на секторе у којима су ти људи радили (од домова старих до грађевинарства). Ресторани често морају да скрате смене јер немају довољно радне снаге. Волим Лондон, а Лондон ме и нервира: odi et amo.

Многи мислиоци данас забринути су због могуће радикалне промене света и друштвеног поретка. Да ли сте и ви међу њима?

Та радикална промена почела је да се дешава још 1989, када је поремећена хладноратовска равнотежа снага. Сада се само убрзава. Рат у Украјини, како год да се заврши, ослабиће и маргинализовати Европу, а ту мислим на целу Европу географски, а не само на европску заједницу (како је то сад уобичајена метонимија). Овде пишу да ће из свега највећу корист извући Кина, али шта ја знам. Ја сам професор књижевности и писац, а мислилац тек у оном декартовском смислу, јер не могу да не мислим, а не јер волим јавно да размишљам, посебно о стварима у које немам довољан увид.

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Juraj
Читао сам "Чернобиљске јагоде" и јако се радујем да је оздравила и даље вредно ради.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.