Реч-две о избеглицама

Од дана када је Русија започела специјалну операцију у Украјини, свакодневно с великом тугом на телевизији гледамо извештаје о избеглицама које из Украјине одлазе путничким колима, аутобусима, па и возовима према границама с Пољском, Румунијом и др.

Надамо се да ће се договором Русије и Украјине решити сва спорна питања па ће то омогућити и повратак избеглица својим домовима.

Али се исто тако, такође с великом тугом, присећамо и избеглих Срба и других из Хрватске и Босне и Херцеговине у несрећним сукобима од 1991. до 1995. године, као и избеглица са Косова и Метохије након бомбашке кампање 1999. и погрома 2004. године.

Али, ако упоредимо услове под којим су избеглице бежале из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије и ове сада, види се огромна разлика. Избеглице из некадашње Југославије бежале су углавном у Србију воловским колима, путничким аутомобилима, тракторима, пешице и ко зна још како, носећи најнеопходније ствари из својих запаљених или порушених домова. Често нису успевале да понесу ни албуме с фотографијама својих најмилијих. А понекад су њихове избегличке колоне надлетали и авиони, тек да „успут” баце и по коју бомбу.

И тада су у Европи постојали функционери или чиновнице као што су сада Борељ, Урсула фон дер Лајен, Шарл Мишел, Лајчак и десетине других, али нико од њих није ни коментарисао ни сажаљевао те јадне људе, жене и децу.

Било би фантастично када би се повремено у ТВ емисијама упоредо приказали поједини снимци из 2022. године и они из периода од 1991. до 1995. или из 1999. и 2004. године. Сматрамо да медијски јавни сервис (којем само ми потписани у оквиру рачуна за утрошену електричну енергију плаћамо ТВ претплату 2.392 динара месечно) има и моралну и сваку другу обавезу да то повремено објави. Тиме би и потпуно оправдали свој слоган „Будимо одговорни”, који свакодневно гледамо на екранима.

Инж. Мирослав Сеизовић и инж. Сретен Миленковић,
Београд