Уметност која припада свима

Печуј ‒ У мирној Улици Капталан у Печују, где су нанизани значајни градски музеји, налази се и један посвећен Виктору Вазарелију (1906‒1997), зачетнику оп-арта (оптичка уметност), рођеном баш у овом месту. Смештен у мањој кући, окреченој сунчаножутом бојом, која се састоји од приземља и спрата, до улаза се стиже кроз двориште које подсећа на војвођанско. Унутра нас на спрату чека Вазарелијева збирка коју је уметник, стварајући под мотом „Уметност припада свима”, поклонио музеју отвореном 1976. године. Изложба се састоји од радова у форми сито штампе, ту су и таписерије из познатог циклуса „Зебре” у варијацима, које су у време настанка тридесетих година указале на даљи ток уметниковог зрења. „Зебре” се данас сматрају првим делом урађеним у жанру оп-арта. Скулптуре, уља и графике приказују Вазарелијев опус, од раних радова под утицајем Баухауса, до декоративног текстила, од поменуте зебре до постепене апстракције органског или конструктивног визуелног искуства у геометријски, црно-бели конструкт.

У приземљу музеја засебну целину чине остварења уметникове супруге Клер Спинер из тридесетих и четрдесетих гопдина, као и кинетичка дела сина Жана Пјера Вазарелија, чије је уметничко име Иварал. Поред њих ту су и дела аутора, савременика, попут Франсоа Морелеа, Жана Горeна, Ханса Арпа, Гинтера Икера, Николаса Шефера и Хесуса Рафаела Сота у сличном духу.

KOSKA MC, 1970, Вазарели (Фото Б. Лијескић)

Пошавши од науке, тачније студија медицине, које је уписао 1925. у Будимпешти, Вазарели је стигао до оптичке уметности која користи познавање геометрије, физиологије ока и оптике, са циљем да досегне илузију покрета. Медицину је напустио после две године, али му је то образовање донело осећај за научну методу и објективност и довело га до нових идеја. После је студирао традиционално сликарство, читајући упоредо научну литературу Ајнштајна, Хајзенберга, Бора и сматрајући да се у сусрету науке и уметности може створити имагинарни конструкт, у складу са нашим сензибилтетом и духом времена. Усавршава се затим и на Академији „Мухели” у Будимпешти, која се сматрала центром Баухауса у Мађарској. Трагајући за новим изразом, одлази 1930. у Париз, где после Другог светског рата отвара атеље. Његова прва важна успешна изложба графика и цртежа се догодила у Галерији „Дениз Рене” 1944. Инспирисао се делима Пита Мондријана, Казимира Маљевича и архитекте Ле Корбизјеа. Педесетих година прошлог века ради са геометријским облицима у црно-белој боји, са шаховским пољима, стварајући осећај кретања које се, како је тврдио, ослања на чин гледања. Касније уводи и боју и изјављује да је „сваки облик основа за боју, а свака боја је својство облика”. Рационализовао је креативни чин, одбацио надахнуће и окренуо се математичкој кодификацији процеса стварања.

После излагања у њујоршком музеју Модерне уметности Вазарели је проглашен 1965. оснивачем оп-арта. На позив аутомобилске компаније „Рено” Вазарели са сином Иваралом почетком седамдесетих ствара лого ове ауто-куће. Иновације у домену оптичких илузија које је установио постале су током седамдесетих година део популарне културе и имале снажан утицај на савремене уметнике, индустријске и графичке дизајнере, архитекте и модне креаторе. Сматрао је да је уметничко дело тесно спојено са структурама технолошке цивилизације. У позним годинама добио је бројна признања и почасти.

Вазарелијев музеј у Печују је од отварања 1976. угостио више од око четири милиона посетилаца, што одговара жељи овог мађарског ствараоца да његова дела буду доступна свима. Оригинал је по њему само прототип за даљу серију радова у сито штампи, која ће омогућити да његову уметност има свако ко пожели. Зато је и основао Фондацију „Вазарели” и осмислио изложбени архитектонски центар у Екс-ан Провансу у Француској, пројектујући и плативши сам зграду и њено унутрашње уређење, а осим у Печују, музеј посвећен делима Вазарелија чува сећање на њега и у Будимпешти.