НЕ БРАНИ МЕ

Пут до пакла поплочан је добрим намерама, отрцана је, али истинита изрека, као и сликовит стари виц о човеку којег су пријатељи „бранили” тако да му је од тога било само горе, па је завапио: Немојте ми више помагати, молим вас! Реченог сам се сетио читајући прекјуче „Правду”.

На готово целој првој страни објавили су три фотографије (лежај прекривен ћебетом, папуче и известан урамљен портрет) с наднасловом: „Ексклузивно, Тајни живот хероја”, насловом: „Радованово склониште” и оквиром у којем је уз фотографију Драгана Дабића потпис: „Репортери ,Правде’ у последњем изнајмљеном стану Радована Караџића пронашли хрпе књига, часописа и новина, кутије пуне крстића и вискова, фотографију Радовановог оца...”.

Све се наставља на следеће пуне четири стране (насловљене са: ,,Ексклузивно, Истина о Радовану. У склоништу”) на којима је 27 фотографија уз пропратни текст.

Док гледам слике, осећам извесну нелагоду. Као да сам непозван ушао у нечији стан па завирујем.

Намеће се питање где је граница приватности јавних личности, нарочито онда када су немоћне да ишта предузму да се одбране од радозналаца па чак и да протестују. Ући у нечији стан кад станар није ту, не питајући га за одобрење, сликати све и изнети у јавност (јер ,,јавност има право на то”), да ли је то новинарство? Или је утрка за већи тираж замаглила мисли о скрупулама?

Има оних који тврде да фауна вапи за оваквим приказанијама. И да је исплатива дужност гласила да им у вапијућа ждрела убацују оно што је сликано кроз кључаонице, уз описивање истог.

Иако је дошла да обави задатак, ни новинарки „Правде” није лагодно:

„… Мучан утисак оставља поглед на хрпе књига, часописа и новина, кутије пуне крстића и вискова, фотографију Радовановог оца Вука, гитару, бицикл, два тикета из кладионице, наочари, шешире, размештен двосед и гардеробу извучену из плакара”.

То је, чини ми се, као да је човек умро, па му се странци врзмају по стану који је напустио за свагда и неочекивано. И то онда приказују целом свету.

Али добро. Да видимо чиме „Правда” поткрепљује причу о „тајном животу хероја” и „истини” о њему.

Живи у стану од педесетак квадрата, фрижидер му је празан (пошао на летовање), воли телевизоре (има их неколико) и цвеће у вазама у које је загњурио боце с водом да упијају (летовање).

Према овом тексту, херој Караџић је (тако пише) одличан кувар. „Рибу је врхунски спремао као и шпагете у сосу од туњевине”. Али не воли да пере судове. То му је најтеже. Због те његове особине, Радованов братанац Драган га је ’стално зезао’”.

Сад долазимо до Драгана Караџића и његове исповести.

Он казује: „Радован се тек од пре две године почео појављивати у јавности. Станове пре овога изнајмљивао сам ја. Селидбе сам највише мрзео због огромних количина књига од којих мој стриц није хтео да се одвоји. Ниједну нигде нисам смео да заборавим...”.

Драган се потом исповеда да је скупа са стрицем гледао утакмице и вести на телевизији, па када би чуо да се приближава дан његовог хапшења рекао би: „Аха, важи”.

Братанац Драган казује „Правди” да је био у вези са стрицем телефоном, али само (што се телефона тиче) посредством СМС-a и тако што су се једно другом обраћали у женском роду.

Цео текст у „Правди” крцат је подацима о односима и непосредним сусретима стрица и братанца (играли шах, попуњавали листиће за лото и тикете за кладионицу а Драган му налазио станове до пре две године), да би – ко прелиста две наредне стране „Правде” – наишао на текст (страна 8) под насловом: „Драган се не плаши затвора”.

Е, ту је адвокат Р. Караџића изјавио:

„Драган је са Радованом био у контакту неколико година, али путем СМС-а. Није тачно да су они заједно славили нове године или да је Драган њему доносио храну и новац. Радован је сам ишао по храну у продавницу, а новац је зарађивао као доктор алтернативне медицине... Драгана су понеле емоције… није истина да су се Драган и Радован виђали”.

Онда је бранилац дао до знања да,по закону, Драгана сродство не ослобађа одговорности ако је био у непосредној вези са стрицем. Али, тврди, нема доказа да је био.

Онај ко чита „Правду” мора да запита: Шта је истина? Оно што Драган приповеда на четири стране („емотивно”) или ово што неуверљиво тврди адвокат, у истим новинама.

А и једно и друго не ваља по јунака.