Сељачка мука

Небо зачас прекрију модри облаци, наиђе вода, удари лед и „обере воћњаке и баште…” Дешава се и да рани мраз буде „берач”, или да све од жеге сагори. Нема ту много помоћи, сељаку само остаје да од муке баца капу о земљу и да се за главу хвата жуљевитим рукама.

О још тежим огрешењима, онима које је починила држава у новијој историји према селу и сељацима већ је све, небројано пута, испричано. Но, као да се ништа не мења, осим што статистика каже да је таквих „наивчина”, нарочито у планинским селима, све мање. Опустело је на стотине таквих насеља, не хиљаде кућа оџак се не пуши. И држава је одскора решена да шаље стручњаке „на терен” како би се тачно утврдило шта им „фали” да би се скројила стратегија о обнови села, о повратку младих у родне крајеве.

Ето, и без те државне помоћи, после вишегодишњег службовања у граду и пропасти његовог предузећа, вратио се са породицом у своје село Живомир Петровић из Стубла код Краљева. Брзо је поорао, посејао, покосио запарложено, напунио шталу и мало уштеђевине решио да уложи у нешто ново, нешто модерно што више зараде доноси, а касно допире до нешколованих сељака. И прихватио је примамљиву причу менаџера београдске фирме „Алименти натурали” о узгоју пужева. Била је то, наизглед, јасна и убедљива рачуница. Од узгоја на двадесет ари земље и уз улагање од око шест хиљада евра требало је већ догодине да се исплати уложено, а наредне толико заради. Његова је била брига о узгоју, а њихова о пласману, и то на европско тржиште. Није се тога прихватио сам, већ њих десетак у овом крају и нико, баш нико, ни динар није повратио, а камоли зарадио. Пужева је, веле, било више у сеоским врзинама него на узгајалиштима. Неки су потегли тужбе, али београдске фирме више нема и – ником ништа, иако је превара очигледна.

После је Петровић на истој и још другој већој парцели почео да гаји паприку, а његове комшије парадајз. Неки су засадили купину, јер је била прошле године на цени.

Тако је претходног лета и јесени било и што се паприке тиче, али ове половину обра бактериозна пламењача, а за оно што је остало извадиће нас само купци из Русије, ако дођу. Парадајз јефтин, не исплати се ни транспорт до пијаце. Ту „кајмак” скидају увозници. Купину сада, за разлику од прошлог лета, хладњаче узимају будзашто и невољно, a неке су откуп већ обуставиле. Тако је то, никад и ништа сигурно у сељачком послу.

Петровић тврди и да „кајмак” од млека скидају откупљивачи и прерађивачи, јер нема друго објашњење за то што се литар од око четири масне јединице од сточара откупљује за 19, а у трговини кошта 55 динара и то 2,8 масних јединица.

Зато сада у штали има само две музне краве, а имао је пет. Размишља још и да обраду земље сведе на, како каже, „баштицу испред куће за своје потребе и да опет проба нешто у граду”.

То су, ето, само неке сељачке муке и неизвесности. Зато они и даље из својих села одлазе, углавном лошим путевима. Селе се, дабоме, и због таквих комуникација, јер знају да ту неће бити асфалта све док је у Србији асфалтирање путева и улица „уско” повезано са изборним кампањама, а у планинским селима одавно је бирача премало…