Среда, 28.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ко је убио малу Мартину

​Зашто су убијене девојчица Мартина и њена бака и ко су људи који су их убили и зашто нису убили и Жељка, питања су на која ових дана, када је започео још један рат, у којем поново страдају деца и жене, тражим неки рационалан одговор

Пратећи процесуирања ратних злочина пред хрватским правосудним органима, пажњу ми је привукло саопштење објављено 1. марта о. г. на званичним интернетским страницама Жупанијског државног тужилаштва у Осијеку о одбацивању кривичне пријаве против седам особа због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва почињеног 1992. године у Борову Селу, када су две особе смртно страдале, а једна задобила тешке телесне повреде.

Необичност овог саопштења је колико у чињеници да се не спомињу ни имена ни иницијали ни године рођења осумњичених и ошећених, што је уобичајено, толико и у садржају и тону „неупућеним појединцима који последњих дана својим неоснованим изјавама нетачно информишу јавност презентујући наводно незаконито поступање државног тужилаштва, али и једностраност која њима одговара за постизање њихових циљева и интереса”, што није уобичајено.

И само спомињање Борова Села (у њему је 2. маја 1991.дошло до хрватско-српског сукоба са обостраним жртвама, што је био и увод у  крвави распад СФРЈ) као места злочина било ми је довољно изазовно да потражим „неупућене појединце” уверен да ћу преко њих доћи и до идентитета оштећених и осумњичених.

И заиста на интернету брзо пронађох више текстова и видео-снимака из разних медија који говоре о злочину у Борову Селу  који се реферишу на поменуто саопштење осјечког тужилаштва. Наиме, саборски заступник из проусташке странке Хрватски суверенисти,  Жељко Сачић (пензионисани хрватски полицијски генерал који је широј јавности познат по фалсификовању извештаја у којем је убиство недужних стараца у Груборима из времена постолује приказао као обрачун хрватских оружаних снага са „четничким одметницима”) у саборском говору одржаном 11. фебруара о. г. коментарисао је одлуку осјечког тужилаштва о одбацивању кривичне пријаве против починиоца ратног злочина над четворогодишњом девојчицом Мартином Штефанчић, коју су у Борову Селу у пролеће 1992, по подносиоцима пријаве, убили припадници паравојних српских јединица, заједно с њеном баком, док су јој стрица тешко ранили, поручивши „срамите се сви који сте суделовали у томе и наградили убице да живе некажњени”.

Дакле, жртве су Хрвати а починиоци би требало да буду Срби, на шта упућује и неспорна чињеница да је Борово Село у време инкриминисаног догађаја било под контролом Срба и ЈНА.

Пошто о овом злочину нисам скоро ништа знао, „чачкајући” по интернету  пронашао сам изјаву преживелог учесника овог заиста гнусног (не)дела, Жељка Штефанчића, из које дознајем: да је породица Штефанчић у Борову Селу живела дуги низ година; да је и након очеве смрти, који је  преминуо у јесен 1990, наставио живети у породичној кући са мајком Бернадицом и браћом Славком и Зденком и Зденковом ћерком Мартином старом четири године; да су му браћа активно  суделовала у рату у Вуковару, да је Славко успео  из „окупиранога” Вуковара изаћи у пробоју, а Зденко да је заробљен и одведен у заробљеништво у Србију, док су он и мајка му и синовица остали у њиховој кући, јер од надлежних српских власти нису могли добити пропусницу за излазак из села.

Наиласком на име Зденка Штефанчића сетио сам се да сам се са тим именом већ више пута сусретао. Поново сам отворио „досије Вуковар” у којем се налазе и пресуде војних судова из времена СФРЈ и СРЈ у којима су описани злочини над вуковарским Србима од стране хрватских „зенги”, којима се судило у Београду након што су се 18. новембра 1991. предали припадницима ЈНА и одоведени у заробљеништво у Србију.

Првостепеном пресудама Војног суда у Београду број К - 108/92. од 14. јула 1992, потврђеном пресудом  Врховног војног суда бро К - 260/92 од 24. новембра 1992, правоснажно су осуђени на смртну казну: Мирко Филковић звани Кинез, Зденко Штефанчић звани Плави 5, Мира Дунатов и Дамир Сарађен, сви припадници „зенги” из вуковарских приградских насеља Борово Насеље и Борово Село, због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва. Осуђени су зато што су по кућама и склоништима поменутих насеља злостављали и на крају ликвидирали најмање 20 цивила српске националности. Зденко Штефанчић је осуђен што је заједно са својом саборкињом Миром Дунатов и другим саборцима у времену од 5. до 18. новембра 1991, из склоништа и зграда у Борову Насељу и Борову, извео, мучио а потом и стрељао: Милорада Зорића, Милана Везмара, Уроша Недучића, Константина Лукића, Јову Маркова, Љубомира Болића и Бошка Грбића, сви цивили српске националност. Ликвидације су обављане управо на Штефанчићеву иницијативу који је све жртве и „овјеравао”. Изузетак је направио код Бошка Болића дозволивши новинарки хрватске телевизије, Вишњи Каменски, да га „овери”  из његовог пиштоља. У самоптуживању и „цинкарењу” својих сабораца управо је предњачио Зденко Штефанчић.

У „Панићевој размени заробљеника”  14. августа 1992. у Неметину размењени су и сви заробљени припадници „зенги”, па и они који су били осуђени на смрт, међу којима се нашао и Зденко Штефанчић.  Иако је договор  био да Хрватска на основу  списа војних судова, који су им предани заједно са њиховим заробљеницима, настави поступке пред својим судовима, хрватска страна га никад није испунила.

У време док се судило Зденку Штефанчићу у Београду, у његовој родној кући у Борову Селу убијени су му ћерка и мајка. По казивању његовог брата Жељка 20/21. марта 1992. године, око три сата у ноћи, дошавши преко врта иза куће, у њихову кућу упале су четири наоружане особе те по њима пуцали из ватреног оружја, при чему бака и унука задобијају смртоносне повреде док је Жељко, иако тешко рањен, преживео. Један комшија Србин га је одвезао у вуковарску болницу, гдје су му саниране повреде, након чега је уз помоћ „добрих људи” преко Београда и Мађарске 19. августа 1992. стигао у Загреб, где и дознаје да му је и брат Зденко пре пет дана размењен и да је чуо за убиство мајке и ћерке. Из медијских наступа осуђеног убице Зденка дознајем да живи на другом крају Хрватске и  да већ 10 година није посетио ћеркин и мајчин гроб.

Зашто су убијене дјевојчица Мартина и њена бака и ко су људи који су их убили и зашто нису убили и Жељка? питања су на која ових дана, када је започео још један рат, у којем поново страдају деца и жене, тражим неки рационалан одговор.

Пошто је суђење пред Војним судом у Београду било јавно, на којем се у својству сједока или посматрача појавило и много Вуковарчана (што оптуженика, што сведока, што посматрача), а имајући у виду да убице још нису откривене и да нису убиле Жељка (којем су Срби спасли живот),  не могу се отети утиску да су убице мале Мартине и њене баке особе које су знале за Зденково „меко” држање на београдском суђењу, што ме асоцира на освету за „цинкарење” и поруку његовим саборцима да се држе правила „омерте”.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sneža
Срдачно захваљујем на овом тексту. Хрватска на све начине покушава да амнестира Зденка Штефанчића свих злочина које је починио. Жао ми је његове ћерке, али колико је погашено породица и детињстава, пре тог датума,за те је злочине Зденко осуђен у Београду. Вратише ми се сцене из Борова 15.11.1991. када су хрватски војници поубијали читаве српске породице, чак и неколико деце. То су породице Павловић, Чечавац, Милошевић. Др Зоран Станковић је обдуковао ту децу, имали су много рана и повреда
Milan
Hvala g Štrbac. Tuzna prica. Ljudi lako postaju zveri.
dani
Svaki put po citanju tekstova Save Strpca ostajem zadivljena pred njegovom pronicljivoscu, upornoscu, znanjem, cestitoscu. Zelim mu od srca uspeh u onome sto radi. Dok je njega, ne brinem se za istinu.
Борис М. Бања Лука
Новинарка "овјеравала" беспомоћне цивиле. Мислио сам да ме ништа више не може шокирати. Хвала госн Саво на вашој неуморној борби за правду и истину.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.