Има ли цену стари градски парк

С великом радошћу сам прочитала чланак у „Политици” објављен 18. марта под насловом „Трећина града под зеленим површинама” о томе шта је све учињено у вези с дрворедним садницама у Београду.

Редовно пратим рад „Зеленила Београд”, нарочито у нашој улици (Небојшина на Врачару) и у Карађорђевом парку, и са задовољством примећујем сваку нову садницу.

На углу Небојшине и Браничевске улице срушене су две предратне јеврејске виле у чијем парку је био ресторан „Мала фабрика укуса”, где су се славили дечји рођендани или седело у башти, док су се деца играла на игралишту у сенци старог дрвећа. Парк је посечен, а на месту на којем су биле виле сазидана је огромна зграда, која као брана неке хидроцентрале стоји на дну ове врачарске падине и затвара ранији поглед према Храму Светог Саве и каскадним попречним улицама с оно мало преосталог зеленила.

Некадашњи парк се после завршене градње свео на још неколико преосталих стабала багрема и два ретка дрвета северноамеричке маклуре (maclura pomifera), адамове јабуке, потпуно запуштена, годинама неорезана, али с великим крошњама и крупним плодовима, који у јесен представљају богату трпезу за оно мало преосталих птица нашег краја. Маклура је, иначе, дрво тврђе од храста, Индијанци су знали да је лековита, а користили су је и за израду лукова.

Са зебњом чекам дан кад ће се зачути моторне тестере, јер уз огромну зграду не иду багремови и адамове јабуке, а поготово не мала џенерика, која већ цвета. На табли, која је дуго била део градилишта, виде се нека безимена „гумена” стабла, као фикуси, којима ће нас инвеститор усрећити. Нећемо се у пролеће радовати расцветалом багрему, а птице ће побећи у неки шумарак, можда и ван града.

Обраћала сам се на разне стране, без успеха покушавајући да спасем шта је још преостало од овог зеленила. И онда у чланку објављеном у „Политици” прочитала да инвеститори не могу да секу стабла како они мисле да би требало, већ подносе захтев надлежном секретаријату и уплаћују накнаду за вредност стабала која се уклањају.

Да ли ова преостала стабла бившег предратног парка, њихова аутентичност и дугогодишње опстајање, њихови цветови и плодови, птице које се у њима гнезде и хладовина коју пружају, која је била спас и радницима док је ту било градилиште, уопште имају цену?

Можда ће комисија у надлежном секретаријату узети у обзир да није само ново оно што нас чини срећнима. Можда ће нама и птицама остати тих неколико стабала да у њих гледамо и да им се радујемо. И да барем лети заклањају огромну новоизниклу зграду.

Ако већ није касно... ако комисија није већ одобрила и наплатила сечу и ових стабала.

Светлана Врбашки,
Врачар, Београд