Понедељак, 03.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 19.3.

​Треба да опростимо, али и да се сећамо

Европска унија има дугу историју лошег понашања, али у томе није једина. Рат увек доноси жаљење и увек треба наћи друге начине за геополитичке проблеме. А то се не може постићи у састанцима који трају 20 минута
Афонсо Круз (Википедија/CC BY SA 4.0)

ИНТЕРВЈУ

Фестивал португалске књижевности биће одржан од 24. до 26. марта у Атријуму Народне библиотеке Србије, с програмима од 19 часова, а један од гостију биће и Афонсо Круз, чије је романе Исус Христос је пио пиво, Куда иду кишобрани и Цвеће код нас објавила издавачка кућа Чигоја. Од рођења 1971. године у Фигеири де Фоз до данас, Афонсо Круз је обишао више од 60 земаља. Студије је похађао на Уметничкој школи „Антонио Аројо”, Лисабонском факултету ликовних уметности и Институту за ликовне уметности на Мадеири. Године 2008. објавио је свој први роман Тело божје: авантуре Конрада Фортеса и Лоле Бенитес, а годину дана касније Енциклопедију светских прича, за коју је добио награду „Камило Каштело Бранко” португалског удружења писаца. У 2011. уследила су дела Књиге које су прогутале мога оца и Противречност људи.

За роман Кокошкина лутка 2012. примио је награду Европске уније за књижевност. Лисабонски Тајм-аут, као и читаоци листа Публико прогласили су роман Исус Христос је пио пиво најбољим у 2012. години. Дневни лист Експресо уврстио га је међу 40 талената који долазе. За роман Куда иду кишобрани добио је награду Португалског удружења аутора у категорији за књижевност. Његова књига Капитал награђена је Португалском националном наградом за илустрацију. Круз је аутор месечне колумне у часопису за књижевност, уметност и идеје Жорнал де летрас. Поред тога, бави се илустрацијом, анимираним филмом и члан је блуз групе „The Soaked Lamb”.

На који начин је на вас утицала богата приповедачка традиција Португалије и како сте је трансформисали у особени прозни израз?

Све што ме је у културолошком смислу обликовало кључно је за оно што пишем. То није ограничено само на португалску традицију. Заправо, моја културолошка националност, на срећу, много је шира. Моја домовина су Шико Буарке, Достојевски, Симона Вејл, Павић, Вирџинија Вулф, Ћавела Варгас.

Како вас је, као уметника, уобличила чињеница да сте и светски путник?

Путовање је веома важан део мог живота. Бити писац није императив, не морате да путујете да бисте били писац, али то јесте фундаментално за писца какав сам ја. То ми дозвољава да имам различите перспективе, вишеструко виђење живота. Што је у ствари суштина литературе: стварање живота кроз различите карактере, или и перспективе, и њихово повезивање.

Да ли је криза, изазвана новим вирусом, оставила трага на ваш рад и на начин на који посматрате људе и свет?

Зачудо, пандемија ми није променила живот као код других људи. Живим изоловано, у удаљеном делу Португалије, на селу, већ 13 година. Моја дневна рутина писања и седења код куће није претрпела значајне измене, осим могућности да негде отпутујем. Али, на страну све, ограничења нису добра за већину људи, а засигурно ни за друштво у целини. Ако и има ограничења, боље је да она не буду наметнута споља, већ да буду део унутарње одлуке.

У вашим романима има туге, али и доброг смисла за хумор. Да ли вам је важно да увек ствари видите из више праваца, кроз фантазију и дистопију?

У драмским ситуацијама осећам потребу да уведем хумор. Мислим да је то најбољи противотров за смрт и трагедију у нашим животима, али и добар начин за то да роман не потоне у апсолутни очај. Књижевност по себи омогућава читаоцу да живи кроз многе животе јунака и да се суочи с више реалности. Што више перспектива имате, више је и решења на располагању. Књижевност нас томе учи. Стварност јесте дистопија. Литература проналази начине да је исправи. Нема потребе да писац објашњава стварност, то раде историчари, научници и новинари. Књижевност се бави стварима које нису реалне, али могу да укажу на стварност каква јесте или може бити.

Иза наслова „Исус Христ је пио пиво” крије се много нетипичних карактера. Да ли у уметности тежите разобличењу митова и начина који нас у животу воде једнообразности?

Инспирацију за ту књигу добио сам од стварних људи из краја у којем живим. Ствар је у томе што не желите да ваши карактери буду обични. Када описујете јунака који је врло висок, не говорите о особинама које он дели с већином, већ се вежете управо за ту необичну висину. Исто је и са догађајима, нећете спомињати оне досадне. Ако би вас неко питао да опишете свој живот, да ли бисте изабрали рутину или моменте који су вам донели радост и бол? Тешко је једино направити равнотежу између монотоније и изненађења.

Да ли као визуелни уметник мислите путем боја и слика?

Ја сам илустратор и фотограф, више од деценије радио сам као филмски редитељ, тако да мора бити да мислим кроз слике.

Зашто сте одлучили да створите другачији одговор у вези с Толстојевом „Аном Карењином”?

Добро питање, али одговор је тежак. Почетна реченица Ане Карењине односи се на законе вероватноће, али схватио сам да иако може да се примени на више контекста, укључујући и биолошки, не би функционисала у вези са срећом, што је главна тема Толстојеве реченице. Срећа је позадина за многе друге емоције, радост и тугу. Осећање среће може да остане исто, чак и онда када смо дубоко жалосни. Када ми је мајка преминула, био сам у дубокој агонији, али упркос томе остао сам у суштини срећна особа. Непрекидна радост, која може да се побрка са срећом, немогуће је стање, савршено, али плитко. Живот не би био занимљив ни срећан без боли, жудње и растанака. Савршени квадрат наликује сваком другом савршеном квадрату, ако заборавимо мерила. Али, не можете волети савршену особу, која је једнака свакој другој савршеној особи. Волите код људи оно јединствено, што је резултат многих несавршености.

Добили сте Европску награду за књижевност. Како видите европски одговор на рат у Украјини?

Компликовано је то. Европска унија има дугу историју лошег понашања, али у томе није једина. Рат увек доноси жаљење и увек треба наћи друге начине за геополитичке проблеме. А то се не може постићи у састанцима који трају 20 минута. Требало је много пре тога изградити мостове, годинама снажити сарадњу, разумевање, друштвене везе како се никада не би дошло до неповратних ситуација. До тога се стиже јер недостаје елементарна култура. Култура нас повезује. То је супротност принципима нафте и гаса, земље, новца, нације.

На који начин тумачите санкције за руске класике, попут Достојевског?

Санкције су начин суочавања с драматичним проблемима на мање насилан начин. Међутим, отказивање културе заправо ствара још дубљу провалију између страна и још их више удаљује. Надам се да је то само једна безобзирност, повремена ситуација на друштвеним мрежама, која неће постати распрострањено понашање.

Сећате ли се ратова на Балкану и увиђате ли њихове сличности с овом кризом?

Посетио сам неколико балканских земаља пре и после ратова. Сви ратови личе један на други.

Феномен сећања један је од кључних за ваш роман „Цвеће”. Која је разлика између индивидуалног и друштвеног сећања?

Неке ране морају остати отворене. Бол ће нас подсећати на прошлу патњу. Оздрављење укључује потпуни заборав, а то би могла бити грешка. Можемо да живимо заједно, без обзира на проживљени или учињени бол, има места за мир. То важи за појединце и за друштва. Треба да опростимо, али и да се сећамо.


Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Dragan Pik-lon
Da bismo oprostili minimalno sto je potrebno da se Dzelat pokaje.Bez toga je prastanje samo produzena ruka Genocida.
Зоран Маторац
Доста је било са тим библијским фразама. Зашто да опростимо?
Dragan Pik-lon
@gala,ova Gandijeva uzrecica se odnosi na Indiju a ne na balkan.Mi jos nismo(ni posle 100 g0dina)napravili memorijalni centar Jasenovcu u Srbiji?!
Galla
--Oko za oko, zub za zub! Onda bi ceo svet postao slep!(Gandi) Ne oprastamo zbog drugih vec da bi zacelili svoje rane i krenuli napred!
Goran
Никад Непраштам
električar
Odakle ideja da ćeš se osloboditi bola ako oprostiš ??? Svašta !!!
Galla
Treba prastati, zbog sebe, da bi se oslobodili bola i krenuti napred u ZIVOT!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.