Навикли смо на кризу

Сећам се тога врло добро, била је касна јесен 1993. године, рекао бих новембар, и са двојицом другова из основне школе седео сам у ресторану „Коларац”. Од пролећа сам био хонорарац у „Политици”, и искрено, немам појма зашто су ме примили. Уместо хонорара, односно лове, најмање неколико милијарди динара – јер толико су вределе комуналне вести које сам писао у доба рекордне светске хиперинфлације – добио сам кесу пиринча. Боље и то него да зграбим Шаиновићеве милијарде, ионако нису вределе ни динара.

Старијим колегиницама тога дана носио сам џакове кромпира и пакете с пилићима, зејтином и брашном, било је ту и конзерви. Толико је износила њихова плата, а ја сам говорио у себи, чекајте још само мало, ускоро ћу се и ја обогатити.

Конобар је пришао, нас тројица једва да смо имали за пиће и било ми је глупо да му истресем ону шаку пиринча. Смејали смо се сами себи – адвокат приправник у моћној адвокатској канцеларији, инжењер у тадашњем великом јавном предузећу и новинар почетник „Политике” окрећу се око себе и размишљају хоће ли их конобар шутнути напоље.

Баш ме брига, ујутру сам продавао са братом женску козметику на пијаци тако што је отац куповао робу чековима. За неколико дана зарадили бисмо за цео месец, а тек онда сам одлазио на посао, пролазећи поред шверцера бензина с пластичним боцама. Човек се лако навикне на невоље тако што не мисли на то, већ граби даље. Ако трчиш брзо, све ће бити у реду, мислио сам. Нагутао сам се бензина усисавајући га цревом, па се и данас на бензинској пумпи осећам као да пијем виски.

У ресторан је ушао блиски рођак једног од нас тројице. Обмотан златним ланцима, као да је био покретни билборд победника транзиције. А тек је почела. У околини Голупца већ је формирао флотилу чамаца који су шверцовали бензин преко Дунава са румунске стране. Сео је и понудио да радимо за њега. Нема шта, био је препун емпатије. Лако је, објашњавао нам је, ви ћете само осматрати околину, а онда ћете пратити транспорт до Београда, постаћете пуни кô бродови.

Одбили смо га, а он се насмејао, сматрајући нас будалама које се плаше мрака. Међутим, није било нимало злобе у њему док је то говорио. Једноставно, желео је да нам учини.

– Превише сте учили и зато размишљате и последицама, мислите само о профиту – казао нам је пророчки, наручујући брдо хране, онолико колико су неке породице јеле за цео месец. Постао је тајкун, угледни члан пословне заједнице, како таквим типовима данас нежно тепају новинари.

Али свако бира свој пут и никада не сме да се каје. Свакоме према заслузи. Захвалан сам му. Он нам је још тада експериментално доказао да се поштење не исплати.

Југославија је била под санкцијама, избио је крвави грађански рат, гледао сам избеглице из Крајине које су стизале на тракторима после злочиначке операције „Олуја”, постали смо народ номада, у игру је ушао деда Аврам са својим динаром. Читаву деценију Милошевићеве власти људи су се навикавали на кризу, временом је сматрајући за природно стање, што је Слоба подстицао својом масовном хипнозом, која се не може сврстати ни у један познати политички жанр. Опозиција је час излазила на улице, час кришом седела на његовом канабету, док је Запад перверзно уживао, посматрајући нас као лабораторијске мишеве. Истина је да су нам у пропадању помагали са стране, али нису морали баш толико да се истичу мада ни ми нисмо морали да се мангупирамо на сопствену штету. Оне ужасне вечери, 24. марта 1999. године, прве крстареће ракете НАТО-а затресле су СР Југославију и чинило се да крај невољама никада неће стићи, већ да се она шири геометријском прогресијом. И да јој се крај не назире.

Досисти су понудили толику количину наде да им се толико осладила те су је сачували само за себе. Тако је формула живљења била следећа – најбоље у Србији су живели они који су јој највише радили о глави, најгоре они који су стављали главу на пањ, сналазећи се после затварања фабрика и још већег преливања из њихових у туђе џепове. Следи одузимање Косова и Метохије. Црна Гора нам је рекла збогом. Када се помислило да ипак иде набоље, некакав вирус заробио је читаву планету.

Такве вирусне санкције много више су погодиле грађане богатих земаља, чији грађани нису навикнути на познати модни детаљ у Срба – стезање каиша! Шта је значило затварање и полицијски час у земљи која је толико година била у кућном притвору! Широм планете људи су панично, готово манијакално, по супермаркетима куповали тоалет-папир, било је и песничења након проглашења глобалне пандемије. У Аустралији су поставили аутомате-машине да, као на вашарима или у луна-парковима, убаците кованицу и потом управљате ручком, али не да бисте извадили плишану играчку, већ тоалет-папир!

Из те земље протеран је Новак Ђоковић, чија се читава каријера заснивала на сналажењу и навикавању на кризе. И док је тренирао под бомбама, и док се се његови задуживали код зеленаша да пронађу новац неопходан за успињање на АТП листи. Златног играча светског тениса протерали су они којима се, чим је загустило, тоалет-папир приказао као злато!

Рат Русије и Украјине у источном кварту Европе поништио је вирус. Где ли је само нестао? За месец дана, колико трају сукоби, свет је толико уздрман да свака бомба у Украјини поскупљује страховито живот на ушушканом Западу. Неће бити грејања? Катастрофа. Поскупљује хлеб? Катаклизма. Дуплирају се рачуни за струју? Армагедон. Зидају атомска склоништа? Ми их зовемо вековно огњиште! Отуда је и јурњава за тоалет-папиром симбол глобалне неурозе, чији је симптом постала дијареја.

Зашто нас све ово не изненађује? Једноставно, навикли смо на кризе, стекли смо имунитет крда. Зато смо опет толико сумњиви осталим нацијама које су нам здушно помогле да будемо овакви какви смо. То што ћемо све лакше поднети и није нека утеха. Паметније је да признамо да ни ми нисмо били невинашца и да коначно схватимо да нас нико није терао да истурамо одређене делове тела онима који машу заставицама док секу ћурку!