Европа око Европе

Специјално за „Политику”

Филмски фестивал ауторског, документарног и експерименталног филма „Европа око Европе” слави у Паризу свој седамнаести рођендан. Организаторка и директорка фестивала, редитељка Ирена Билић, упркос отежаним санитарним околностима, задржала је тематски оквир фестивала – такмичење за Дивљу награду, награде Корто и Садашњица, омаж старим мајсторима, салон експерименталног филма, као и омаж земљи одређене кинематографије. Овог пута гост фестивала је Португалија. Фестивал је краћи у трајању од претходних (17–31. март), али овога пута укључује додатне просторе – биоскоп 7 Парнасиjен на Монпарнасу, у коме је отворен фестивал, сале Синема де Линколн, новоотворени простор фондације Жером Сејду-Пате, Арт арену у шестом арондисману, париску пољску библиотеку и Галерију филма.

Фестивал је отворио снажан и осетљив филм „Лов на лептире” грузијског редитеља Отара Јоселиjанија, који је послао телеграм „да услед тешких околности које подразумевају путовање у Париз жали што не може да буде присутан”. Међутим, Јоселијани ће бити присутан са својом кинематографијом цео дан 26. марта; његови филмови својом смиреном и уједно дивљом лепотом ослањају се на традицију његових претходника, Параџанова и Артавазда, а указивањем поштовања грузијском филму који отвара фестивал, директорка фестивала Ирена Билић уједно указује пут мира и сарадње којим треба да се крећу словенске земље. Њихове кинематографије су све ту присутне, чак и све оне друге које говоре о рату: „Ратно стање”, документарац пољског редитеља Јана Чарлевског, „Тама” Норвежанина Кнута Ерик Јенсена, „В. И. и рат” Флорана Марсије, као и Аксел Корти с његовом капиталном дугометражном из четири дела, „Добродошли у Беч”, коме фестивал прави омаж.

„Може ли уметност да заустави метак” је документарац који је редитељ Марк Стрит правио у Аустралији, Ирској, Јужној Африци и Вијетнаму, а који сведочи у прилог основној теми овог фестивала „беспотребни ратови и лов на човека”. Кинематографија Грузијца Јоселиjанија замењена је следећег дана приказивањем експерименталних филмова украјинског редитеља Александра Балагура, а словенско-женској кинематографији указао је част Српски културни центар 23. марта приказивањем филмова студенткиња београдских и новосадских филмских школа, превасходно Тамаре Кострешевић, Милице Малетин, Јоване Марковић, Олге Милисављевић и Тамаре Тасић. Следећег дана Српски културни центар је, сходно датој теми, приказао и филм „Биће скоро пропаст света” нашег мајстора Александра Петровића, док су у оквиру секције „Омаж мајсторим” филмови „Тишина”, „Стид” и „Персона” Ингмара Бергмана. Наравно, ту су и млађи наследници Бергманове филмске приче, редитељи попут Алине Григоре из Румуније, Александра Ханта из Русије, Мартина Циглера из Француске и браће Бухаров из Мађарске.

У оквиру фестивала „Европа око Европе” паралелно се приказују и филмови с темом сеобе и живот миграната, расељених лица што је тема која прати сваки рат и принудно расељавање. У „Фестивалу око фестивала” паралелно теку и филмови португалске кинематографије чијем највећем и најпознатијем аутору Маноелу де Оливеири фестивал указује посебан омаж на самом крају фестивала, 31. марта. Нимало није случајно што је велика тема миграције и сељења покривена углавном португалском кинематографијом – пре свих нас Португалци су вековима налазили храброст да се отисну у непознат свет. Записала сам једном док сам седела у тужној луци Лисабона да је фадо, португалски севдах, настао од суза португалских мајки које су децу-морнаре слале у свет да их више никада не виде. Фестивал се сасвим заслужено затвара омажима Оливеири и Бергману. Можда ће потомци Чаплина и Бастера Китона бити заступљени на фестивалу следеће године, велики мајстори тужне визије живота и смрти присутни су пак ове, као што и треба да буде.