Лично улично осветљење у старом Београду

Након бурних догађања у револуционарној 1848. години, Београд је неко време био стециште избеглица из губитничких редова политичара, интелектуалаца и официра европских земаља. Један од аустријских прогнаника био је и Јаков Игњатовић, знаменити српски литерарни реалиста и мемоариста, који је Београду боравио неколико година и у својим мемоарима оставио више занимљивих појединости. Једна од ствари које су га посебно зачудиле била је обавеза да сваки човек на улици, током ноћи, мора да носи и сопствени упаљени фењер. Светлост фењера помаже не само да пешак види куда хода, већ и да буде виђен од других.

Заповест о личном уличном осветљењу донео је управитељ Београдске вароши, звани Николче, чувен по својој строгости. Наредбу о ношењу фењера контролисали су улични полицајци и оне који би били ухваћени у прекршају, била ноћ светла или не, одводили су у затворско преноћиште, такозвану бувару. Прави петролејски фењери били су скупи, па су се продавале јефтине замене које су се састојале од свеће с абажуром од избушене хартије и канапом за ношење. Игњатовић описује једног кицоша који хода улицом с папирним фењером окаченим о дугачку лулу и пушећи прави око себе занимљиве покретне светлосне спирале.

Кафански боеми, у које је спадао и Игњатовић, често су правили прекршаје. Наиме, они су за сто седали по дану, али би им се седељка често непланирано продужила до касно у ноћ. Тада је био проблем како се некажњено вратити кући. Игњатовић пише: „Како ко прође стражар повиче ’Ко је’, а нема фењера, онда је требало много парламентарног слаткоречија да се не упозна са полицајном буваром. Са мном се само једном догодило да сам тако без фењера атрапират био, но за руком ми је пошло неким аргументима на задовољство стражара искобељати се.”

Ми бисмо се данас могли запитати да ли би можда и неки од данашњих контролора реда, посебно у саобраћају, били склони да за љубав неких аргумената одустану од кажњавања кривца.

Занимљиво је видети ко је био Николче, који је у Београду спроводио тако строгу дисциплину. То је Никола Христић (1818–1911), који је током читаве друге половине 19. века, с мањим прекидима, имао важне функције у владама кнеза Александра Карађорђевића и владара династије Обреновића – кнезова Милоша и Михаила и краљева Милана и Александра. Основне одлике Николе Христића биле су конзервативност и строга дисциплина, уз лично поштење. Приликом промена владара био је смењиван, али је због потребе учвршћивања реда поново постављан на високе функције. По другом доласку на власт, кнез Милош је сменио Христића, али га је убрзо вратио за министра унутрашњих дела. Под кнезом Михаилом био је председник владе и министар унутрашњих дела. После атентата на Михаила и доласка на власт кнеза (касније краља) Милана, Никола Христић је пензионисан, али је убрзо враћен на место председника владе и министра унутрашњих дела, када је угушио Тимочку буну. После абдикације краља Милана поново је пензионисан. Под влашћу краља Александра и четврти пут је постао председник владе, а затим председник државног савета. Тек 1901. године коначно је пензионисан, у својој 83. години.

Никола Христић је у браку с Јулијаном, унуком Томе Вучића Перишића, имао дванаесторо деце. Најистакнутији од синова био је Коста Христић (1852–1927), државник, дипломата и књижевник, писац познатог мемоарског дела „Записи старог Београђанина”, збирке историјско-лирских медаљона о Београду 19. века. Николин унук и Костин син био је славни српски композитор Стеван Христић (1885–1958), директор и диригент Београдске опере, оснивач Београдске филхармоније и Музичке академије, професор и академик. Његово најчувеније дело је „Охридска легенда”, балет много пута извођен не само у нашим, већ и у многим иностраним театрима. Строги и конзервативни државник Никола Христић оставио нам је лирски и уметнички настројене потомке који су обогатили српску културу, посебно књижевност и музику.

Драган Станковић,
Београд