Призвук мрског елитизма

Норвешки научни стил звучи наивно, рекли су, према анегдоти коју сам једном чула, студенти скандинавских језика из једне словенске земље, а њихов гостујући предавач из Норвешке се љутнуо. Млади људи из земаља некадашњег Источног блока су навикли на строге границе између свакодневног и академског регистра. Норвежанима ће пак таква разграничења увек носити призвук мрског елитизма. Колико је само ванјезичких утицаја довело до тог међународног скандала у малом, колико дубоко у прошлост сежу те различите представе о научном раду и научном стилу!

Идеологија равноправности извршила је велики утицај на норвешки књижевни језик. Од 19. века постоје два равноправна норвешка књижевна језика, потекла из различитих дијалеката па и социолеката. Ти језици, букмол и ниношк, имају засебне правописе и нормативне граматике. Али ни ту није крај нормативистичкој равноправности. Дозвољен је велик број дублета – нека именица може бити мушког или женског рода, неки граматички облик се може творити додавањем овог или оног наставка. Када Пер Петешун (нпр. „Одбијам”, 2013), доследно гради прошло време додавањем наставка -а на основу, он тиме сигнализира да јунак који нам се обраћа припада радничкој класи из норвешке престонице и њене околине, те наглашава његову везаност за такво порекло, која се тематизује и на другим језичким нивоима у тексту. Тај леп одјек суштине у форми на српски се може превести једино уз кршење књижевне норме, иако је Петешун не крши на свом језику.

Док афирмација друштвене равноправности кроз граматичке наставке може деловати егзотично, окретање од елитизма у хуманистичким публикацијама није тако необична појава ни на овим просторима. У Скандинавији и другде у свету је већ четрдесетак година, а код нас можда нешто краће, заступљена пракса да признати научници објављују своје радове у формату прилагођеном „широј публици”. Добитак је обостран, читаоцима који се нису школовали за теме које их занимају пружа се могућност да се о њима информишу код истинских стручњака уместо да попусте пред насртајима псеудонаучног штива, док аутори добијају прилику да допру до ширег аудиторијума. Ипак пут који један норвешки универзитетски професор мора прећи да би свој рад популаризовао и обратио се „широј публици” релативно је кратак. Данашњи професори и сами су студирали у окружењу у којем је студент са професором на „ти”, а та неформалност утицала је и на њихов педагошки израз. Неки су се, попут историчара идеја Берг-Ериксена (нпр. „Ниче и модерна”, Карпос, 2014), етаблирали као радо виђени предавачи и на скуповима изван академске средине.

Дело из области хуманистике дефинише његова тема и озбиљност којом се њој приступа, а не ауторска интенција да писање о њој звучи мање застрашујуће неупућеном уху. Из обзира према устаљеној терминологији дате дисциплине у циљном језику, преводилац ће можда морати да употреби нешто више латинских, грчких и хибридних речи, али оно што превод појединачног дела не може пренети јесте шири контекст једне културе непосредности и приступачности научног рада као јавног добра.

Преводитељка белетристике и хуманистике претежно с норвешког језика