Седам листа у градском парламенту

Српска напредна странка после овогодишњих престоничких избора више нема апсолутну већину у Скупштини града Београда. Према незваничним резултатима бројања гласова са већине бирачких места у главном граду, владајућа странка ће у будућем сазиву београдског парламента имати 48 мандата од укупно 110, што је 16 мање у односу на резултат после градских избора одржаних 2018. Tо недвосмислено указује да напредњаци, уколико желе да и у наредне четири године остану на кормилу главног града, морају да оформе коалицију са неком од осталих листа јер за разлику од досадашње постизборне коалиције са СПС-ом, која СНС-у није била преко потребна, сада је постизборни савез најјачој странци неопходан.

Незванични резултати поручују да ће нови сазив градског парламента чинити седам листа, што је за три више у односу на број листа које су у парламент ушле после избора 2018.

Зелено светло бирача сада су уз СНС добили и Уједињени за победу Београда, листа Морамо, СПС, коалиција НАДА, Двери и Заветници. Најближи преласку цензуса остала је листа „Ајмо, људи”.

На страни актуелне градске власти тренутно је 56 мандата колико је и неопходно да би неко водио Београд, док врло шаролика опозиција држи 54 мандата. Проста рачуница каже да напредњаци и социјалисти имају сасвим довољно мандата за даље вођење Београда. Aли наводи и на закључак да ће темељи градске власти у наредне четири године, ко год њу на крају буде чинио, бити знатно лабавији, него што су били темељи досадашње градске већине.

Више постизборних опција у игри

Већ сада је сигурно да ће у наредне четири године, уколико у међувремену не дође до ванредних градских избора, у Скупштини града бити врло динамично. Јер, осим оних који су и до сада били у градској скупштини (СНС, Уједињени – у нешто другачијем саставу и са другим именом – и СПС), сада ће се наћи и зелено-лева коалиција предвођена Добрицом Веселиновићем, као три десно оријентисане листе (НАДА, Заветници и Двери).

Шта је још познато после објављивања првих резултата када је реч о постизборним аспирацијама оних који су прешли изборни праг и ушли Скупштину града? У изборној ноћи била је приметна извесна резерва СНС-а на тему Београда, али напредњаци су ипак уверени да настављају вођење града. Чини се да дилему о сарадњи на нивоу Београда немају ни социјалисти.

Преузимање града и формирање опозиционе већине прилично самоуверено су најавили и представници Уједињених за победу Београда наводећи као главне партнере листе Морамо и НАДА.

Милош Јовановић, челник ДСС-а, већ је најавио да крећу постизборни разговори и то са актуелном опозицијом. Сличан закључак може се извући и из првих изјава Бошка Обрадовића, лидера Двери, према којима су представници листе Двери–ПОКС свакако ближи евентуалној постизборној сарадњи са опозиционим странкама.

Заветници шаљу дијаметрално супротну постизборну поруку. Њима не пада на памет да сарађују са Уједињенима, али, како се чини, не искључују евентуалну будућу сарадњу са СНС-ом.

Када се све сабере, рачуница каже да је могуће неколико постизборних сценарија у Београду. Први је да коалициони партнери и даље буду СНС и СПС, истина са минималном већином. Друга је да се тај савез ојача подршком Заветника и у том случају оваква коалиција би имала 60 мандата што је опет за четири мање од оног што је СНС самостално имао после избора 2018.

Трећи сценарио је да подршку актуелној власти, после конституисања парламента, да неко од одборника са других листа које су ушле у парламент, односно да будућу власт СНС-а ојача и неко од такозваних постизборних прелетача што у градском политичком животу не би била новост.

Четврти сценарио указује да и актуелна опозиција има разлога за оптимизам, али минимални. Јер, уколико би се удружили Уједињени, Морамо и НАДА, они би, према тренутним пројекцијама, имали 46 мандата и фалило би им још 10 за преузимање главног града. Четири би могли да добију од Двери, али опет би им недостајало шест. Тренутно, делује као немогућа мисија, али кец у рукаву за опозицију могао би да буде СПС са осам мандата. Јасно је да би за такав маневар социјалисти, као потенцијални тас на ваги, очекивали значајан део постизборног колача, на пример да остале опозиционе странке услове да кандидат СПС-а буде градоначелник Београда.

Како политичка постизборна пијаца редовно доноси неочекиване трговине, не треба искључити ни шесту могућност, истина за сада не тако реалну, да напредњацима руку званично пружи нека од опозиционих листа које тренутно не виде себе са напредњацима.

И можда најмање реалан сценарио је онај у коме би све опозиционе странке (изузев Заветника) формирале већину и то уз помоћ неколико прелетача из СНС-а и СПС-а који би од опозиције добили добру постизборну понуду.

Све је могуће – поручује врачарска прича

Да ниједан од ових сценарија не треба аутоматски одбацити, можда најбоље указује формирање власти на Врачару после локалних избора 2016. У првом тренутку после објављивања резултата за скупштину Врачара чинило се да ће већину без већих проблема формирати демократе, које су дуго биле на челу те општине, и ДЈБ, изненађење тих избора. Али, онда су уследили прилично дуги преговори и условљавања па је из дана у дан постајало јасније да је тај савез све мање известан. Напредњаци који су били други по снази у врачарском парламенту (после листе демократа) искористили су тај моменат и на своју страну привукли двоје свеже изабраних одборника са листе демократа и једног са листе ДСС–Двери. Таман колико им је недостајало да са СПС-ом преузму Врачар. Овом постизборном трговином и прелетањем изиграна је воља бирача, али и поред свих препуцавања, оптуживања и уцењивања који су пратили формирање врачарске власти 2016, ова општина добила је на крају нову већину.

Истини за вољу, у тренутку тих дешавања у Београду су једине опозиционе општине биле Стари град (предвођен Марком Бастаћем) и Нови Београд (са Александром Шапићем на челу), док су у граду, осталим градским општинама и републици увелико били на власти СНС и СПС.

Уколико би после ових градских избора на крају опозиција успела да преузме Београд, на политичкој мапи града и републике догодило би се нешто до сада невиђено за наше прилике – главни град би био опозиција и републичкој власти (што се и раније дешавало), али и буквално свим градским општинама. Јер, за разлику од тренутне политичке расподеле, деведесетих су поједине градске општине биле опозиционе. То сада није ниједна.