Трагом једне заборављене идеје

Ваљево - Како је Ваљево на необичан начин повезало чувене кнезове Илију Бирчанина и Алексу Ненадовића, посечене крај Колубаре 1804, и народног хероја Стјепана Стеву Филиповића, обешеног крај исте те Колубаре 1942. године, открива изложба „Трагом једне заборављене идеје ‒ У потрази за идентитетом града” недавно, поводом Дана града, отворена у галерији ваљевског Народног музеја.

У октобру 1960. године на брду Видрак изнад Ваљева свечано је откривен монументални споменик борцима револуције оличен у грандиозној фигури партизана Стјепана Стеве Филиповића, са широко раширеним рукама и шакама стиснутим у песнице, познати симбол отпора фашизму.

Неспорно је да је ово био за то време не само један културни, инвестициони и урбанистички потез већ и својеврсни идеолошки меморијал, подсетила је на отварању изложбе Јелена Николић Лекић, директорка Народног музеја у Ваљеву.

‒ Остало је, међутим, непознато да је до овакве интервенције на урбаном ткиву Ваљева дошло изменом једне сасвим другачије идеје која се активно развијала неколико деценија раније и односила се на место обележавање сече кнезова Илије Бирчанина и Алексе Ненадовића ‒ увела је у причу Николић Лекић и препустила реч аутору изложбе др Владимиру Кривошејеву, историчару, музејском саветнику у овом музеју.

Ваљево су, са историјског аспекта, увек идентитетски обележавали Први српски устанак и сеча кнезова, указао је Кривошејев и подсетио на догађај из 1893. године када је град на Колубари посетио краљ Александар Обреновић. Срео се са чика Љубом Ненадовићем и током тог сусрета питао га да ли је обележено место где је погубљен његов деда, кнез Алекса Ненадовић. Љуба даје негативан одговор, а на ново краљево питање да ли се зна где се то место налазило, показује да је његов отац Прота Матеја Ненадовић у „Мемоарима” написао да је то било „на пољици 80 хвати ниже моста”...

‒ И, сада, замислите краља и писца који корачају обалом Колубаре са Протиним „Мемоарима” у рукама и оквирно лоцирају место где је могла да буде сеча кнезова. Они су ту засадили једно спомен-дрво. Остало је непознато шта је било са тим дрветом, али једанаест година после корачања краља и писца, 1904. у Ваљеву је решено да се подигне велики споменик сечи кнезова ‒ навео је Кривошејев. И додао да док се тај споменик не подигне одлучено је да се место сече привремено обележи. Тако је 1904. године на локацији испред зграде гимназије, у близини данашњег музеја, подигнут дрвени храстов крст, од храста из села Суводање одакле је био Илија Бирчанин, са каменим соклом из Бранковине Алексе Ненадовића... Године 1923. уместо крста постављен је сиви камени споменик Алекси и Илији, да би 1934. њихове бисте нашле своје место на трему и испред тадашње школе, данашњег музеја.

Онда се, према речима др Владимира Кривошејева, родила идеја да се прави монументални споменик, висок преко 15 метара, која је касније модификована у смислу да то не буде само споменик сечи кнезова већ свим знаменитим Ваљевцима палим у борбама за ослобођење и уједињење од 1804. до 1918. године. Све њих требало је на споменику да представљају ликови Алексе Ненадовића, Илије Бирчанина, Проте Матеје Ненадовића и војводе Живојина Мишића.

‒ Та идеја је пред сам Други светски рат ушла у реализацију, био је велики јавни конкурс, пристигло је 17 решења, одабрано најбоље, награђена су још четири рада и све је требало да буде спроведено 1941. године. Али, рат је то спречио ‒ навео је Кривошејев.

После Другог светског рата, на трагу ове идеје родила се нова и о њој пише локални лист „Напред” у тексту из новембра 1953. године. У њему се, поред осталог, подсећа на намеру „предратног ненародног режима” да подигне споменик Ваљевцима палим у ратовима. И тада пада одлука, споменик ‒ да, али не посвећен свим Ваљевцима у свим ратовима већ само борцима револуције. Тако је монументални лик народног хероја Стјепана Стеве Филиповића, дело вајара Војина Бакића, доспео на брдо Видрак над Ваљевом, да доврши причу о једној скоро заборављеној идеји која се претворила у другу и у том другом облику је и реализована.