Књига глупости без политичара

Дрвар – Био је у Дрвару неки Крсте Булован. За оног рата Титов партизан, а после – ибеовац. Тамновао је на Голом отоку. Једни кажи – низашта, а други, опет – „добио је што је и заслужио”.

Елем тај Крсте, некако пред сам крај оног рата и још као официр Титове војске, почео је, и то јавно, чачкати по нечем у шта се није смело ни гледати. И због тога и настрадао.

Крсте је, наиме, у неку шихтерицу до које је дошао у напуштеном швапском магацину, тада уписао говор неког сеоског активисте, скојевца, који је гладном, жедном, босом и голом народу, на збору код сеоске задруге, обећавао брда и долине. Причао је и то да ће „када буде суша, руски авиони са бурадима пуним воде надлетати башче и лончићима сипати воду“.

Била је то прва глупост коју је Крсте уписао у своју шихтерицу. Међу бројним другим, које је касније књижио, била је и прича о Крстином комшији који је „чекао да се на бојлеру упали зелено светло како би се тек онда могао окупати“. Сироти комшија никада пре није бојлера ни видио.

Глупостима се Крсте бавио све док, пред почетак последњег рата, није и сам скончао. У шихтерици, која је била претесна за све глупости до којих је Крсте за живота дошао, остала је уписана и прича о неком Вици Келечевићу који је направио под кућом нови клозет. Исте ноћи комшије дођу па тај клозет пренесу на место где је његов кум Миле Булован имао неки стари, дотрајао и склепан од окорака. Тако се кум Миле преко ноћи дочепао новог клозета, а Вицо места у Крстиној шихтерици... Ту је и прича о Милкану Родићу у брату му Ђурану. Милкан је, наиме, разбацао ђубре по њиви која је била прекривена са мало снега. Када је тај снег окопнио, видео је да је пођубрио њиву брата му Ђурана са којим је био у завади...

И тако редом. На стотине оваквих и других глупости уписао је у своју шихтериоцу Титов официр и ибеовац Крсте Булован.

Када је умро, Крстин посао наставио је комшија му Ђуро – Ђука Пећанац. Шерет ко и Крсте.– Данас смо, за разлику од Крстиног времена, устројили правила и услове који се морају испунити како би се ушло у нашу књигу. Мораш, пре свега, бити нормалан и умно здрав. И да нико пре тебе није начинио сличну глупост... Глупост морају пријавити аутори, а никако неко други. Члан нашег удружења не сме бити политичар јер би онда наша књига била крцата и то за веома кратко време – смеје се Ђука помињући и неке од свежијих провала нових чланова удружења.

Бранко Роквић, након лова, хтео је да осуши муницију која је у шуми покисла. Закуњао је и заспао, док се муниција „сушила” на шпорету. Пошто је ватра дохватила барут, почела је пуцњава која је пробудила Бранка. Онако бунован поче викати – „бежимо ето опет оних из деведесет и пете“... Неки Никола Зељковић из Трубара прикупио је шездесет килограма кромпирове златице. Неко му рекао да је Италијани откупљују. Када је донео у Дрвар на место откупа, смеху није било краја... Да не би сваке године кречио своје шљиве, Рацина из Ресановаца стабла је облепио тапетама... Милан Бабић убедио је свога комшију да се у Цептеровом лавору ноге перу без воде...– Данас нам је најтеже одредити име нашем удружењу. Предлога за то нема ни изблиза колико и чланова. А њих је колико хоћеш. Конкуренција је невероватно велика. А и како не би била у каквом времену живимо – пита се на крају Ђуро Пећанац председник Удружења скупљача глупости у Дрвару.