Село гори, а баба потпаљује

Фуртутма око сусрета Вучића и Ђиласа се не стишава. Критике и сумњичења, неверица и разочарање стижу са различитих страна. Све то сведочи не само о политичкој неписмености оних који би да играју некакву улогу на политичкој сцени Србије него доводи у питање и њихову добронамерност.

Има ли, наиме, ичег нормалнијег него да се – ма којим поводом и ма какви да су им лични и политички односи – сретну и разговарају председници најјаче владајуће и најјаче опозиционе странке у ситуацији када се у нашем релативно блиском окружењу води сукоб који прети да прерасте у светски рат и који, чак и без тога, има директне импликације на Србију и српски народ?

Способност да се у овом сусрету види све осим онога што је битно говори о политичком далтонизму оних који покушавају да се представе као нове политичке снаге у Србији.

Ако је нешто јасно, или би бар требало да буде јасно, то је да Србији овакав сукоб, а посебно опредељивање у вези са њим ни на који начин не одговара. Ми смо на путу евроинтеграција, а истовремено имамо одличне пријатељске везе са Русијом. Наша спољнотрговинска размена и пословна повезаност са земљама ЕУ нам је подједнако важна као и енергетска и извозна повезаност са Русијом. Били смо и под санкцијама као Русија сада, а били смо и бомбардовани у име „хуманитарних циљева” као Украјина. Имамо искуствене разлоге да разумемо обе стране. Потпуно схватамо и ужу и ширу слику овог конфликта, па из свих тих разлога имамо и економско и политичко и морално оправдање да у овом сукобу будемо што је могуће више по страни. Политички смо осудили Русију због онога што се дешава, али немамо разлога да уведемо економске санкције Русији.

Овакве или сличне ставове нико није јавно довео у питање и они представљају, могло би се рећи, званичан став наше земље. Остаје само питање како ту позицију задржати и одржати у ситуацији када и Запад и Русија на различите начине врше притисак да се јасно определимо за њих.

Осим веште дипломатије, предуслов за одржавање те позиције је минималан унутрашњи консензус свих релевантних политичких актера који би подразумевајуће унутрашње поделе држао на парламентарном нивоу. Постизање тог консензуса је тренутно најважнији политички задатак да би се избегло унутрашње нејединство које стране силе могу искористити као што  су то учиниле током прве деценије овог века када је дошло до признања самопроглашене Републике Косово и распада СР Југославије.

Уместо да се тражи начин како да се што више политичких актера укључи у трагање за овим консензусом – сразмерно својој снази и утицају, као да се намерно и накнадно отварају питања која би требало да онемогуће не само постизање консензуса него и било какав политички дијалог.

За неке, а они то и не крију, ова међународна ситуација је сјајна прилика да се ослаби Вучић. Од његовог наводног слабљења, међутим, најмање би штете имао он сам, а највише описана државна политика која је у овом тренутку највише у складу са нашим интересима и најближа тачки око које је могуће постићи консензус. Свака друга позиција водила би дубоким унутрашњим сукобима. Из тог разлога слабљење Вучића у овом тренутку не води демократизацији друштва већ његовој унутрашњој подели. Чак и када би то заиста било изводљиво, на пример, у ситуацији да је у току други круг председничких избора, било би  то морално упитно, мада из угла нечије страначке политике разумљиво. Овако, међутим, реч је врло свесном подривању националне стабилности.

У том смислу, тешко је имати разумевања, за оне који јавно и отворено заговарају руске националне интересе на рачун наших. Али са њима смо бар начисто. Њима је дража Русија и то није никаква новост само се сада русофилство заоденуло у другачију идеологију. Претходна генерација је преваспитана на Голом отоку, али како каже  песма – може се убити птица, али не и њен лет.

Много мутнија је позиција оних који се наводно сакривају иза „вредности” и разних апела „јавних личности” које покушавају да доведу у питање резултате београдских избора организованом акцијом срачунатом на слабљење позиције коју тренутно заговара владајућа странка. Да у тој акцији није реч о заштити либерално-демократских вредности најбоље сведочи пакт који су спремни да склопе са отворено антилибералним партијама и чињеница да у опозициони блок сабирају чак и гласове које су освојили Војислав Шешељ и Миша Вацић. Та чињеница је дискредитовала не само њихова залагања за „вредности” већ је оголила мотиве њиховог деловања и чињеницу да у погледу жеље за влашћу нису ништа бољи од оних које критикују за исту ствар. Поред тога, оштрим противљењем разговорима власти и опозиције о могућности понављања избора показали су да није Вучић тај који би користио силу да очува власт, већ да су они ти који би уличним насиљем хтели да дођу на власт. Та револуционарна доктрина сведочи да данас нисмо у „деведесетим”, како воле да нагласе, већ у „четрдесетим” када се на власт долазило без избора. Одбијање да се разговара са човеком који има подршку готово 60 одсто бирача сведочи да „демократија” за коју се залажу подразумева преваспитавање које неће водити рачуна о националним интересима.

Ма колико Вучић вешто користио телевизију и монопол који има у појединим медијима то није разлог његове велике победе. Показало се да је он остварио бољи резултат него на претходним изборима упркос чињеници да је кампања вођена лично против њега. То показује колико је то била погрешна стратегија опозиције. Инсистирање да се с њом настави сведочи или о политичком слепилу опозиције, или да постоје други циљеви, а не јачање сопствене политичке позиције. Било како било, свесне или не,  последице декларативног залагања за „поштовање воље бирача” имају за циљ нарушавање унутрашње стабилности у међународно тешким околностима.

Ако Србија није нормална земља, а ово би могао бити један аргумент, сада је јасно да главни политички кривац није Вучић већ они који му се на овакав начин супротстављају.

Професор на Филозофском факултету у Београду