Крхки Вавилон

Зид плача од гипса, метала и платна, Вавилон на крхком стаклу, заборављени орман са старинским тканинама, теме су и називи дела које је Слободан Трајковић представио на изложби у Галерији "Београд" на Косанчићевом венцу, бавећи се овог пута духовношћу, интимним осећањем себе, тескобом личном и оном коју човек има у односу на свет, потиснутим надама, одеждама великана, вољеним бићима...

Слободан Трајковић је представник генерације уметника који су се 80-их година наметнули на овдашњој сцени и који je образовање стечено на београдској ликовној академији наставио и надоградио на Академији лепих уметности у Паризу. Доследна излагачка активност одвешће га крајем 80-их година у Њујорк, и на релацији између овог уметничког центра и Београда континуирано је излагао своје стваралаштво.

На најновијој изложби названој "Метаморфозе", Слободан Трајковић представио је две зидне инсталације које чини 30 акварела, као и десетак објеката и скулптура.

- Без обзира што сада доминирају тродимензионални радови, призор је у првом плану. Увек сам се бавио призором, при чему је он сада динамичнији и не живи више на површини као у случају раније излаганих слика-објеката, него у простору. Призор је и даље на исти начин транспарентан и задржао је духовност. Материјал је најизразитије средство тог призора са свом динамиком контраста. Када је дело тродимензионално, онда је проблем ширине, тежине, односно лакоће много изражајнији, а то је и средиште уметничког језика. Радови на овој изложби су израз мог настојања да изађем из себе, из једног квадрата у коме сам тражио оно што бих назвао својим спасењем, објашњава уметник.

Неодвојиви део стваралачког пулса Слободана Трајковића је свакако боја, али овог пута, уметник не улази у "експлицитан обрачун са колоритом", него више води рачуна о форми, кретању, идеји којом се бави.

"У моје радове уткана је идеја о нашим осећањима, о средини у којој живимо, тежини града, о нашим усхићењима и сећањима. Мој Вавилон стоји на стакленој површини, месту крхком, незгодном и неизвесном", каже Слободан Трајковић.

Дугогодишњи живот у Њујорку, Трајковић је, неколико година после 11. септембра, наставио у Лондону. Њујоршки стан налазио се баш преко пута Светског трговинског центра. У разговору о уметности, неизбежна је прича о том дану и о животу после њега.

- Тог јутра сам рано изашао из стана, али од тренутка када се десила катастрофа, повратак у стан није био могућ. Цео кварт је евакуисан и срећом, имао сам у џепу бар кључеве од аутомобила. Од 11. септембра до 23. новембра провео сам са породицом у хотелу, о личном трошку, јер нисмо имали осигурање. У стан смо ушли после два месеца. Екипе које су радиле деконтаминацију очистиле су сваки детаљ. О наставку живота у том стану није било говора, будући да је, према нашим сазнањима, Светски трговински центар грађен од азбеста који је као што је познато канцероген. Најпре смо се одселили мало изван Њујорка, а потом у Лондон.

На питање у чему су, у уметником смислу, најизраженије разлике између ова два важна и динамична уметничка центра, наш саговорник каже, да Њујорк свакако живи своју славу и тамо је могуће видети заиста све што је присутно у светској продукцији.

- Тамо имате екстреме , од онога што је у стваралачком смислу заиста импозантно, до нечега што нимало не вреди. У Њујорку је све базирано на брзој информацији, изазов је оно што се догодило пре 15 минута негде у свету! У Лондону је присутна другачија врста концентрације, више времена и простора се посвећује разговорима о уметности, свака изложба је конципирана да буде добра изложба, без обзира којом се темом бави. На послетку, Лондон је и хуманији за живот, каже Слободан Трајковић.