Krhki Vavilon

Zid plača od gipsa, metala i platna, Vavilon na krhkom staklu, zaboravljeni orman sa starinskim tkaninama, teme su i nazivi dela koje je Slobodan Trajković predstavio na izložbi u Galeriji "Beograd" na Kosančićevom vencu, baveći se ovog puta duhovnošću, intimnim osećanjem sebe, teskobom ličnom i onom koju čovek ima u odnosu na svet, potisnutim nadama, odeždama velikana, voljenim bićima...

Slobodan Trajković je predstavnik generacije umetnika koji su se 80-ih godina nametnuli na ovdašnjoj sceni i koji je obrazovanje stečeno na beogradskoj likovnoj akademiji nastavio i nadogradio na Akademiji lepih umetnosti u Parizu. Dosledna izlagačka aktivnost odvešće ga krajem 80-ih godina u Njujork, i na relaciji između ovog umetničkog centra i Beograda kontinuirano je izlagao svoje stvaralaštvo.

Na najnovijoj izložbi nazvanoj "Metamorfoze", Slobodan Trajković predstavio je dve zidne instalacije koje čini 30 akvarela, kao i desetak objekata i skulptura.

- Bez obzira što sada dominiraju trodimenzionalni radovi, prizor je u prvom planu. Uvek sam se bavio prizorom, pri čemu je on sada dinamičniji i ne živi više na površini kao u slučaju ranije izlaganih slika-objekata, nego u prostoru. Prizor je i dalje na isti način transparentan i zadržao je duhovnost. Materijal je najizrazitije sredstvo tog prizora sa svom dinamikom kontrasta. Kada je delo trodimenzionalno, onda je problem širine, težine, odnosno lakoće mnogo izražajniji, a to je i središte umetničkog jezika. Radovi na ovoj izložbi su izraz mog nastojanja da izađem iz sebe, iz jednog kvadrata u kome sam tražio ono što bih nazvao svojim spasenjem, objašnjava umetnik.

Neodvojivi deo stvaralačkog pulsa Slobodana Trajkovića je svakako boja, ali ovog puta, umetnik ne ulazi u "eksplicitan obračun sa koloritom", nego više vodi računa o formi, kretanju, ideji kojom se bavi.

"U moje radove utkana je ideja o našim osećanjima, o sredini u kojoj živimo, težini grada, o našim ushićenjima i sećanjima. Moj Vavilon stoji na staklenoj površini, mestu krhkom, nezgodnom i neizvesnom", kaže Slobodan Trajković.

Dugogodišnji život u Njujorku, Trajković je, nekoliko godina posle 11. septembra, nastavio u Londonu. Njujorški stan nalazio se baš preko puta Svetskog trgovinskog centra. U razgovoru o umetnosti, neizbežna je priča o tom danu i o životu posle njega.

- Tog jutra sam rano izašao iz stana, ali od trenutka kada se desila katastrofa, povratak u stan nije bio moguć. Ceo kvart je evakuisan i srećom, imao sam u džepu bar ključeve od automobila. Od 11. septembra do 23. novembra proveo sam sa porodicom u hotelu, o ličnom trošku, jer nismo imali osiguranje. U stan smo ušli posle dva meseca. Ekipe koje su radile dekontaminaciju očistile su svaki detalj. O nastavku života u tom stanu nije bilo govora, budući da je, prema našim saznanjima, Svetski trgovinski centar građen od azbesta koji je kao što je poznato kancerogen. Najpre smo se odselili malo izvan Njujorka, a potom u London.

Na pitanje u čemu su, u umetnikom smislu, najizraženije razlike između ova dva važna i dinamična umetnička centra, naš sagovornik kaže, da Njujork svakako živi svoju slavu i tamo je moguće videti zaista sve što je prisutno u svetskoj produkciji.

- Tamo imate ekstreme , od onoga što je u stvaralačkom smislu zaista impozantno, do nečega što nimalo ne vredi. U Njujorku je sve bazirano na brzoj informaciji, izazov je ono što se dogodilo pre 15 minuta negde u svetu! U Londonu je prisutna drugačija vrsta koncentracije, više vremena i prostora se posvećuje razgovorima o umetnosti, svaka izložba je koncipirana da bude dobra izložba, bez obzira kojom se temom bavi. Na posletku, London je i humaniji za život, kaže Slobodan Trajković.