Публика воли оперу, али добру

Неуобичајена сам била можда по томе што сам сматрала да је моје певање занат, да треба да радим на њему, усавршавам га да буде најбоље могуће. Али то није била моја једина преокупација, бавила сам се спортом, играла сам шах и била првакиња Београда у стоном тенису. На Филолошком факултету студирала сам језике и имала широк круг деловања. Није могло бити другачије, јер то сам ја, каже Бреда Калеф, славни мецoсопран и активна учесница Златног доба Београдске опере од шездесетих година прошлог века па надаље.

Ова изјава објашњава назив изложбе посвећене њој „Неуобичајена примадона” аутора Драгана Стевовића, која се у Музеју Народног позоришта одржава до краја јуна. Музичку академију је Бреда Калеф завршила у Београду у класи професорке Злате Ђунђенац Гавела, а усавршавала се у Италији.  Дебитовала је у опери „Кармен” 1960.  у Народном позоришту, у ком је наступала до 1991.  У сезони 1963/64. ангажована је у операма у Тел Авиву и Хаифи (Израел) где је имала више од 90 наступа. Памти гостовања у великим светским градовима и сарадњу са певачима Франком Корелијем, Пласидом Домингом, Умбертом Борсом, Луиђијем Отолинијем...Тешко је набројати све опере у којима је остварила запажене улоге и за њих добила значајна признања.

Како сада гледате на своју успешну каријеру, шта је у њој било најтеже?

Није било лако истрајати на сцени, иако је споља можда деловало тако. Оперско певање је најтежа професија. Ми певачи морамо да створимо и изградимо свој инструмент-глас, а потребна је уз то глумачка вештина и још много тога. Ако бих се вратила кроз време на своје почетке, све бих поновила. Ништа није лако, после сваке представе „Кармен” губила сам по четири килограма, јер је то огроман напор. Певачи морају све да отпевају као што је композитор написао, и можете целу представу да прођете савршено, али ако онај највиши тон није перфектан све пропада. А публика на трећој галерији је најстрожа и све примећује.

Од педесетак улога које сте остварили да ли бисте навели оне посебне?

Најпознатија сам била по Кармен, јер сам је певала са најславнијим тенорима и била им равноправна партнерка, а ту вас публика прихвати или не. Са опером „Трубадур” сам често гостовала, а скоро сва остварења наших композиторе сам волела. Једном приликом сам у Русији наступала са „Кнезом Игором”, као Кончаковна, што је било веома храбро и прошла сам одлично. „Пикову даму” и „Евгенија Оњегина” Чајковског смо певали на гостовањима на Западу у златно доба Београдске опере. Морам да споменем, иако су сви заборавили, Радета Кушића, некадашњег директора „Југоекспорта”, који је много волео музику. За оперу су потребне мецене, а захваљујући њему било је могуће да највећи светски певачи гостују на нашој сцени. Маестро Оскар Данон је био толико интелигентан да је свету понудио наше извођење руских опера у време кад СССР није излазио у свет. Где је руска опера – ту је и драма која је захтевала велике басове, баритоне, мецосопране, сопране, а ми смо их имали. Били смо пета опера у свету захвљаујући диригенту Оскару Данону.

Поред школовања на нашој академији усавршавали сте се у Италији. Колико вас је то ново искуство променило?

Стипендију од италијанске владе добила сам три године заредом, по три летња месеца усавршавала сам се код проф. Марије Карбоне. Диригент Ренато Фазано је долазио да нас чује, пуно концерата сам одржала у том периоду. Израелска опера је у то време постављала „Оњегина” и послала је свог импресарија у Европу да тражи Олгу. Кад ме он чуо у Венецији, брзо је написао поруку Опери у Тел Авиву: „Пронашао сам Олгу, и по гласу и по стасу.” Понудио ми је ангажман у Израелу, где је већ био и Пласидо Доминго, а тражили су од нас обоје да певамо на ивриту, модерном језику Израела. Тако сам Олгу у „Оњегину” певала на ивриту, српском и на руском, а потом и у „Мадам Батерфлај”, „Кавалерији Рустикани” и „Кармен”. Такав темпо издржала сам шест месеци. Онда сам молила дирекцију Народног позоришта да ипак не идем у иностранство. Сваког дана сам у Израелу спомињала Симониду, моју кћеркицу која је остала у Београду и недостајала ми је. На крају сам се вратила кући својој породици, а Пласидо је отишао у Мексико. Када је 1972. допутовао код нас да са Милком Стојановић пева у „Тоски”, пошла сам на аеродром да га сачекам и прво што ме питао, кад ме угледао било је : „Како је Симонида?”

Кажу да сте са Домингом у Израелу певали око 40 пута, он вас је касније поменуо у својој аутобиографији... Како га се сећате?

Доминго је имао највећи глас и створио је светску каријеру. Више од 40 пута певали смо заједно у „Кармен” и „Оњегину”. При том је фантастично свирао клавир, вежбали смо заједно, научио ме да свирам кастањете. Сјајан партнер. У својим мемоарима пише да имам диван глас и да сам добра глумица. После тога је између две представе у „Скали” дошао 1972. да пева са мном у опери „Кармен” у Београду и препоручио ме је тада свом импресарију. Захваљујући њему наступала сам у „Балу под маскама” у Америци, са звучним именима каква је била Рената Скотo, италијански сопран.

Да ли сте жалили кад је дошло време за одлазак са сцене? Опера „Дон Кихот” коју сте снимили за „Филипс” остала је дуго једини снимак овог дела на свету. Да ли некада слушате своје снимке?

Спремала сам се за одлазак са сцене и пре званичне одлуке. Када сам јавно саопштила ту намеру, маестро Данон је инсистирао да се вратим да радим, али је моја решеност била дефинитивна. Одрадила сам све поштено и верујте и данас кад ме сретну пријатељи тврде да сам рано отишла у пензију. Не знам да ли је још неко снимио „Дон Кихота” у међувремену, али сам сазнала да је „Филипс” продао моју плочу Америци и Јапану, без мог знања и надокнаде.

Какве ствари вас данас чине срећном?

И у овим позним годинама редовно идем у Народно позориште, које је мој други дом. Опера ми је дала радост, тугу, плач, смех и не могу да је запоставим. Недавно сам у „Тоски” слушала одличну Јасмину Трумбеташ, сопрана, Николу Мијаиловића, баритона, који има сјајан персоналити, и Зорана Тодоровића, тенора. Помислила сам да се златно доба наше опере поново вратило. Никола Мијаиловић је сада директор Београдске опере и свака му част, јер је довео сјајне певаче из света, попут Жељка Лучића, баритона, и Милијане Николић, мецосопрана. Ко каже да публика не воли оперу?! Воли, али ону добру. Задовољна сам и што сам основала своју фондацију „Бреда Калеф”, која додељује признања за најбољу мецосопранску улогу у претходној сезони НП. Награда је установљена 2016. године, а досадашње добитнице су Јелена Влаховић, Вишња Попов, Наташа Јовић Тривић и Александра Ангелов. Моја кћерка Симонида, некада новинарка „Политике”, а сада саветник канадске владе, подарила ми је дивне унуке. Могу рећи да сам срећна и задовољна жена.