Сачувајмо кућу носиоца Албанске споменице

Михаило Зорић рођен је 1873. године од оца Стевана и мајке Марије у селу Сивчина, у садашњој општини Ивањица. Учесник је балканских ратова, битке на Кајмакчалану и борац са Солунског фронта 1914–1918. са чином наредника. Носилац је Албанске споменице и других признања за војничке врлине. Рањен је у борби на Кајмакчалану и тако рањен наставио је са својим борцима према Солуну.

После пробоја Солунског фронта 1918. године враћа се на своје огњиште у село Сивчина, засеок Боловићи. Краљ му је понудио плоднију земљу на другом месту, али је он одбио понуду речима: „Ја имам макар нешто, има оних који немају ништа”.

Кућа Михаила Зорића саграђена је око 1851. године, а у њој је живео од 1873. до 1939. године са супругом Радојком. Умро је од последица рањавања и сахрањен је на гробљу у засеоку Боловићи. Супруга Радојка наставила је да живи у истој кући, без пензије, бавећи се земљорадњом све до смрти 1967. године.

Кућа је грађена од неклесаног камена и брвана, а покривена је каменом плочом. Састоји се из три одељења – тзв. куће, собе и подрума. У кући се налази огњиште с веригама, где се кувало, јело и пекао хлеб у црепуљи. Има двоја врата, а прозора нема. Изнад огњишта се налази таван, где су се зими сушили месо , зоб, јечам и раж. Из овог дела улази се у собу од брвана, с подом такође од брвана, као и два прозора величине 30 пута 30 и једним од 40 пута 40 центиметара, где је брачни пар Зорић примао госте и спавао.

Кућа Зорића још постоји, оронула је и склона паду. Пошто Михаило није имао порода, потребно је кућу реновирати и сачувати као културно богатство и успомену на носиоца Албанске споменице. Ово је битно и зато што мали засеок Боловићи има чак четири носиоца Албанске споменице. То су Михаило Зорић, Светолик Савић, Матија Томић и Милорад Рабреновић. Куће осталих споменичара су порушене или модернизоване, само је кућа Михаила Зорића сачувала аутентичност.

Стручњаци су проценили да би њена адаптација коштала око милион динара. Питам се има ли добих људи који би помогли да се кућа сачува као културно благо Србије и претвори у музеј носилаца Албанске споменице. Сматрам да би интересовање требало да покаже најпре Општина Ивањица, а затим и много добростојећи људи пореклом из овог краја.

Михаило Пауновић,
дипл. маш. инж. у пензији