Нова књига Жарка Лаушевића

Промоција књиге „Падре, идиоте!” глумца Жарка Лаушевића, (у издању „Хипатије”), одржана је у препуној Великој сали Студентског културног центра у Београду. То је иначе последњи наставак познатог серијала, који је започет пре 11 година. О књизи је, између осталих, говорио Ирфан Менсур, који је рекао да за њега Жарко никада није ни одлазио.

„Остао је у мојим сећањима. Тако се осећам, јер је он увек био присутан, иако је можда само физички био одсутан за неке друге људе. Сада га има заиста много у погледу толиких пројеката на великом и малом екрану. И ето те четири књиге, а то он као уметник апсолутно заслужује”, изјавио је Менсур за Танјуг и додао:

„Жарко је мене веома оплеменио у животу, као глумца и човека. Научио сам од њега, упознавајући га све боље, да у односу са људима човек мора да има све више емпатије него што ми мислимо да већ имамо. Лаушевић је све то пренео у своје четири књиге”, казао је Менсур.

Књижевник Мухарем Баздуљ рекао је да је Лаушевић као писац већ увелико изградио свој аутентичан стил. „За разлику од претходних, нова књига, иако наставак, покрива први пут знатно шири простор, јер више није затвор у питању већ оно изван њега. Опет, присутан је овде и тај мотив код Достојевског ‒ злочина и казне. Зато је ова књига много потреснија од осталих”, сматра Баздуљ.

После три књиге исповести под заједничким поднасловом „Дневник једне робије”, аутор у овој књизи исписује дане свог живота на слободи после више од четири године и седам месеци проведених у неколико затвора Црне Горе и Србије.

Шта је сачекало Жарка Лаушевића када је стигао у Београд, како је и због чега отишао у Њујорк, нека су од питања у роману о чему је било речи на књижевној промоцији.

Светлана Бојковић је рекла да је нова књига потресна, вишеслојна, где прича тече попут филма, у богатству различитих ликова, а доминирају бол, туга, љубав и та трагедија која се десила 31. јула 1993. године. „Много је мотива уткано у књигу, љубав према жени, могућа претња од крвне освете, баш у периоду НАТО бомбардовања, патња, освајање слободе, као и савест која га није ослободила кривице, јер он њу носи заувек”, подвукла је она.

Глумац Небојша Дугалић признао је да је дуго одлагао и облетао око прве књиге, никако да је прочита, мислио је да је „немогуће пронаћи језик и описати, посебно у првом лицу, тако застрашујући догађај коме не постоји име”. „Ипак, Лаушевић је и у томе успео, што сам био сигуран да је немогуће”, рекао је Дугалић и додао да је увек са дивљењем гледао све што његов колега ради у каријери. „Сваки пут је био истинит, суверен, тачан, никад не може да погреши, није имао промашаје”, закључио је Дугалић.