Његове графике кружиле светским галеријама

Академски сликар Љубомир Кокотовић (1936–2022) умро је у родном селу Банатско Карађорђево, где је и сахрањен. Овај познати и у свету признати уметник био је запажен и по авантуристичким и контроверзним особинама. Једно време је водио монденски живот у Паризу и излагао у познатим галеријама по свету, а онда се напрасно вратио у родни крај и живео скромним животом. О томе сведочи и податак да није добио националну пензију за коју је конкурисао пет пута, а испуњавао је критријуме јер је добио низ престижних светских награда.

Љубомир је потомак личких колониста који су доселили у Банат након што су земљом награђени за добровољно учешће у Првом светском рату и Солунском фронту, на страни српске војске. Када је завршио гимназију у Зрењанину, отишао је на студије у Београд где је дипломирао и магистрирао на Факултету ликовних уметности. Пошто је исказао изузетан таленат за графику, доспео је у Брисел где је специјализирао ову ликовну грану код чувеног професора Густава Марсула.

Седамдесетих година прошлог века кренуо је у освајање светских изложби и галерија. Тако је у италијанском Сасоферату добио награду „Премио Еуропа” 1973. Већ догодине у Фречену, у Немачкој, добио је наградау на Међународном бијеналу графике, па неколико година касније награђен је на Светској изложби графике у Сан Франциску. Значајна признања добио је и у Великој Британији на четвртом и шестом Интернационалном бијеналу цртежа, а међу шест најпрестижнијих награда које је добио у свету уметности је и она из Сеула у Кореји са Интернационалне изложбе минијатура...

Банатско-лички сликар је излагао са Паблом Пикасом, Салвадором Далијем, Ренатом Гутузом, Хуаном Мироом и Марком Шагалом, а о томе сведоче данас пожутели каталози које је понео у скромном пртљагу када се вратио из света. Британски критичари су га својевремено сврстали међу четири најбоља цртача на свету. Неке истине о његовом животу, које су се само наслућивале у ретким иступима у јавности, понео је у гроб. Вероватно се због сумњивих људи с којима се дружио напрасно вратио у своје родно село. Заситио се светала велеграда и желео да буде уз остарелу мајку.                                                                                                                        По повратку је уживао у томе да сликању подучава децу у околним сеоским школама, али и да чува овце на сеоским пашњацима, као у детињству. Његов земљак чувени Ђура Јакшић се поред писања поезије бавио и сликартсвом, а Кокотовић, који је и децу Ђурине родне Српске Црње учио сликању, поред цртања се бавио и писањем. Архаичним личким језиком написао је роман „Гуд бај Бродвеј, ело Вранс” о бурном животу Личана у емиграцији у Америци. Они су као солунски добровољци и населили Банат, а сликар је као младић записивао њихове исповести.

На сахрани уметника је речено да је и његова судбина пример да се „у Србији успех не прашта”. У његовом окружењу и у нашој јавности више су примећивани детаљи из његовог екстремног уметничког понашања него његови успешни уметнички стваралачки домети доказани у свету.