„Добре намере” из арсенала прошлости

Србија ваљда треба да се одрекне сваког свог реалног интереса, економског и политичког, ако то „они” траже. Годинама јој се негира право да сама процењује безбедносне изазове у окружењу и на своjoj територији, важност „Јужног тока” за несметано енергетско снабдевање, сада и право да не извози жито и брашно у Европу како би обезбедила своје потребе, па и то да њена авио-компанија не лети два пута дневно за Русију. Тражи се „солидарност” с нечим што није узроковала њена политика.

Та политика, која сада врши бруталне притиске на Србију да својим гестом морално подржи неодрживо, произвела је својим ратовима и „обојеним револуцијама” таласе избеглица, осветнички тероризам и садашње поремећаје економских токова. Та политика је годинама била слепа за патње и жртве руског народа у Украјини од 2014. и није притискала режим у Кијеву да изврши Минске споразуме. И дипломате доајени и припадници академске заједнице САД одавно су упозоравали своју администрацију до чега ће довести непромишљено ширење НАТО-а на исток и кршење обећања датих СССР-у 1990. (Џ. Кенан, Кисинџер, Метлок, С. Коен, Миршајмер, Чомски и др.). Било је предлога да се постигне стабилност и поверење суперсила успостављањем тампон-зоне неутралних држава у којој би се нашле Белорусија, Украјина, Грузија и балканске државе, као Србија. Један број земаља Источне Европе би требало да буде искључен из система НАТО-а (сарадници Института „Брукинкс”, 2016). Оцењујући ове предлоге, бивши министар одбране Вилијам Пери је писао да јесу контроверзни, али да их треба размотрити јер је ширење савеза довело до озбиљног заоштравања односа који могу довести до катастрофе човечанства.

Да ли је оправдано и даље вршити притиске на Србију и њене грађане после свега што су преживели у систему новог поретка? Она, као и претходно Југославија, била је жртва кршења Повеље Уједињених нација и Хелсиншког пакта. Срби су изабрани као једини кривац и као такви сатанизовани у глобалним медијима. Прикривени расизми из европске прошлости испливали су свом снагом и још се осећају последице. У Братислави је 2000. године говорено о трајној изолацији Србије од Европе и хитној потреби признавања Косова. Европска унија није условљавала Кипар признавањем права Турској да отцепи северни део острва, а Србији и даље на путу стоји услов свих услова да призна косовску државу и тиме легализује илегалну агресију и наруши принцип територијалног интегритета. Да ли онда чуде подаци о расположењу грађана Србије према рату у Украјини и зашто не желе да њихова земља буде умешана у туђи конфликт и да обавезно изабере страну? Зашто им се сугерише „права страна историје” кад је управо традиција овог простора била она права страна историје и током светских ратова и каснијих сукоба глобалних сила?

Међутим, у свету двоструких стандарда то ваљда може да се склони у страну. Селективни „заборав” је и тврдња да Косово није исто што и Украјина. Да ли искази генерала Кларка или Роберта Бера нису довољни да се поред низа других извора укаже шта је била геополитичка и економска позадина косовског проблема и како је све то уклапано у доктрину „хуманитарне интервенције” и доктрину „новог поретка и права на самоопредељење”.

Савременици у свом времену претежно су ослоњени на искуства прошлости која дају мудрост и сугеришу опрез, али, нажалост, и на оскудан избор најважнијих информација у садашњем времену о правим намерама наступајућих сила које би хтеле да угуше сваки суверенитет и остваре доминацију.

И данас се уз оскудна знања или употребом старих клишеа често понавља да је Југославија (под дуготрајним притисцима) потписом Тројног пакта могла да сачува своју егзистенцију, а да српски народ буде поштеђен жртава. Да ли је баш тако? Но, шта нам казују извори о стварним плановима врховника сила Осовине?

Према италијанским белешкама о разговору с Хитлером 7. јула 1940, стоји да „Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој од Осовине створеној Европи”. У немачким белешкама стоји да се због тренутних околности коначно решење за Југославију (мало) одлаже: „Важно је нотирати да Југославија није пријатељски наклоњена Осовини и да у ’новој Европи’ после рата неће имати право да задржи било какву данашњу форму” и да ће Фирер, „који држи све ствари у својим рукама”, одлучити о тренутку кад ће се то спровести. Хитлер је говорио о разграничењу зона утицаја и нагласио да ће, када дође време, „југословенски проблем бити разрешен према италијанским смерницама”, помињући и остале претензије. О намерама су обавештавани сателитски, ревизионистички режими: Далмација се предвиђа у италијанској зони, Словенија и већи део хрватске у немачкој, Мађарској следује добар део од садашње границе до Земуна. У бугарској престоници се чуло да им је у Берлину саопштено да ће се „Југославија” свести на границе Старе Србије, а Грчка, која је савезник Енглеске, биће подвргнута „третману какав заслужује”.

Усред драме са осовинским притисцима и понуде САД да се Југославија не приклони фашистичким земљама и тако остане на „правој и победничкој страни”, мада привремено и подлегла, посланик Краљевине у Москви Милан Гавриловић јавља свом министру Цинцар Марковићу 18. фебруара 1941, поверљивим телеграмом пов. бр. 145: „Примила Југославија захтеве Фирера или не, њена судбина је запечаћена. Ако прими, она још може спасти за Србију статус Словачке, ако не прими, биће потпуно уништена.” На питање шта је с осталом Југославијом, рекао је: „Босна иде Хрватској и тако улази у саставни део Италијанског царства са статусом протектората. Словеначка иде Немцима. Остало се дели међу Мађаре, Бугаре и опет Италијане.”

Гавриловићев извор је био њему пријатељски наклоњен представник једне осовинске државе.

Историја је показала да су ове информације биле тачне, као и извештај да је план за рат против Југославије био довршен у октобру 1940. Тада, када је информација у јануару 1941. стигла кнезу Павлу, он просто није желео да верује у њу.

Србија данас има сва морална права да захтева да се прекине с притисцима и да се не одриче сарадње с оним силама и земљама које подржавају њен територијални интегритет у СБ и на другим форумима и да не остане на брисаном простору сама и незаштићена као 1990. или 1999.

*Доктор историјских наука