Поштени Лазар Аксић, радник мењачнице

Пре неки дан свратио сам у мењачницу девиза у Сурчинској улици на Новом Београду да купим 600 евра. Љубазни младић иза шалтера, кога иначе знам из виђења јер станује у нашој улици, брзо обави предвиђену замену валута пружајући ми одговарајући износ девиза и то све у банкнотама од по сто евра, које без бројања ставих у новчаник па се упутих у оближњу самоуслугу. После сам свраћао и у једну пекару, а затим и у продавницу здраве хране. По доласку кући отворих новчаник да узмем купљене девизе и одмах установих да недостаје једна новчаница од стотину евра. Да одем до мењачнице и рекламирам – нема смисла, јер ће с правом рећи зашто нисам новац на лицу места бројао, већ тек сада реагујем. Уз то, можда сам ту новчаницу негде успут изгубио приликом плаћања купљених артикала.

Иако овај новчани губитак од око десетак хиљада динара у нашим парама није тако велики, ипак ми је криво што се то десило. Но, да не бих о томе даље размишљао, узех да читам „Политику”, коју сам такође успут купио. После неког времена зачу се звук звонцета на капији нашег дворишта, а кад отворих врата пред улазом угледах момка из мењачнице. Пошто уобичајено поздрави, упита ме колико сам данас код њих девиза купио. Рекох – 600 евра, па срамежљиво признадох да сам једну евро-стотинарку негде успут изгубио.

„Нисте је, господине, изгубили”, узврати младић уз осмех, „него је мени неприметно испала док сам вам испоручивао девизе, које зачудо нисте пребројали, већ сте одмах отишли. Тек кад сте се удаљили видео сам да на поду крај мојих ногу лежи ова банкнота од стотину евра, па пошто знам где отприлике станујете, донео сам је јер је ваша.”

Изненађен овим лепим гестом, топло захвалих на честитости овом младом човеку, који, притом, не хтеде да прихвати никакву награду. Само се учтиво захвали на понуди, па пошто се срдачно руковасмо на растанку, оде чилим корацима натраг, весело машући руком дигнутом увис у знак поздрава.

Накнадно сам сазнао да се овај врли младић зове Лазар Аксић, па без обзира на то о коликој је материјалној вредности реч, сигурно заслужује јавну похвалу као леп пример скромности и поштења.
Света Јокић,
Београд