Слаткиш који не гоји

Рабарбара је вишегодишња зељаста биљка која је недовољно искоришћена у исхрани. Расте на Тибету и у северним деловима Кине, а неки сматрају да потиче из слива реке Волге. Њено научно име Rhabarbarum је комбинација грчке речи Rha, која је означавала реку Волгу, и латинске barbarum, којом су Римљани именовали подручје насељено варварима. У Европу је стигла захваљујући Марку Полу.

Постоји више врста рабарбаре, које се разликују по висини и боји лисних петељки, али и по намени, пошто нису све јестиве. Баштенска рабарбара је хибрид настао укрштањем врста Rheum rhabarbarum и Rheum rhaponicum. Препознатљива је по крупним зеленим листовима са дугим дршкама, чија боја варира од црвене, преко ружичасте до светлозелене. Цветови су ситни, светлозеленкасти или ружичасти, сакупљени у метличасте цвасти. Рабарбара се гаји због својих лековитих својстава, а у кулинарству се припрема пре свега као воће, иако је ботаничари сврставају међу поврће.

Богата је витамином Це, витамином А и калцијумом, а садржи и витамине Бе-комплекса. Због ниске калоријске вредности препоручује се особама које имају проблеме с вишком килограма. Рабарбара је богата биљним влакнима и има лаксативно дејство, тако да је погодна и за регулисање проблема са пробавом. Садржи доста пектина, па је одлична за припремање џема.

За исхрану се користе дуге и сочне лисне дршке и лисна ребра, док се лишће одбацује због токсичних оксалата које садржи. Први листови избијају рано у пролеће, а има их све до краја лета. Свеже стабљике рабарбаре препознају се по томе што су сочне и равне, док се оне које су стајале неколико дана искриве и увију. Боље је изабрати стабљике које су убране тако што су извучене из земље, а не откинуте, јер дуже остају свеже. Најукусније и најслађе су лисне дршке тамноцрвене боје. Завијене у пластичну фолију и остављене у фрижидер, сачуваће свежину и до недељу дана. Пре одлагања у фрижидер, са стабљика обавезно треба одстранити листове. Куване или свеже стабљике могу се и замрзнути.

Пре припремања листове рабарбаре треба бацити, а лисне дршке опрати и одсећи им крајеве. Ако су стабљике старије, са њих се може ољуштити и кожица. Пошто садрже киселину, не смеју се кувати у алуминијумском посуђу.

Рабарбара се најчешће употребљава за припремање слаткиша, али се може додавати и сланим јелима, користити као прилог месу или јести свежа, уваљана у шећер. У летњим данима пријаће вам хладна супа од рабарбаре и нане, за чије су припремање потребна четири штапића рабарбаре, пола шипке ваниле, шест децилитара воде, 150 грама шећера, пет гранчица нане и један лимун. Шећер, ванилу, сок од лимуна и гранчице нане са којих сте скинули листиће прокувајте у води. После десетак минута кувања, процедите супу, у њу убаците рабарбару исечену на танке листиће и вратите на штедњак. Кад проври, испасирајте је и оставите да се охлади. Супу послужите хладну, посуту сецканим листићима нане.

Д. Д.