Уместо Монроове, нова америчка доктрина

Верни савезник СССР у Латинској Америци – Куба је, упркос америчкој војној интервенцији у Заливу свиња 1961. и  суровим америчким санкцијама, економски, војно, дипломатски егзистирала једино уз помоћ Москве. Куба је затражила совјетску ракетну заштиту 1962. Пре тога су размештене америчке ракете средњег домета у бази код Измира у Турској, и у бази код Барија у Ита­ли­ји­. Совјети су 1962. инсталирали нуклеарне ракете ради спречавања америчког напада на сиромашну и изнурену Кубу. Избила је највећа нуклеарна криза 20. века. У већ разбукталом „хладном” рату између два супротстављена војнополитичка блока: НАТО и Варшавског пакта. САД је тада на сав глас обелоданила чувену Монроову доктрину, по којој су земље Северне, Средње и Јужне Америке њихова интересна зона, у коју нико не сме да дирне и запретиле ратом светских размера. После вишедневне планетарне напетости  и размене претњи Џона Ф. Кенедија и  Никите С. Хрушчова, Совјетски Савез је спектакуларно повукао оружје, а заузврат добио гаранцију Сједињених Држава да неће напасти Кубу. Једанаест месеци после договора Кенеди–Хрушчов (до септембра 1963) америчко атомско оружје у Турској, које је угрожавало СССР, деактивирано је. Постигнут је договор о успостављању вруће линије (тзв. црвени телефон) између Москве и Вашингтона.Тиме је избегнут стравичан нуклеарни сукоб.

Шта је предвиђала Монроова доктрина? Пети амерички председник Џејмс Монро (1817–1825) представио је начело изолационизма својим председничким програмом 1823. године. Другим речима, уколико би било која европска сила покушала да прошири свој утицај у Северној, Средњој или Јужној Америци, то би наишло на одлучно дипломатско, али и војно супротстављање Сједињених Америчких Држава. Према речима Хенрија Кисинџера, „Монроова доктрина начинила је од (Атлантског) океана буквално ров који је Сједињене Америчке Државе одвајао од Европе”. То је политичка основа америчких директива по којој су интереси, промене на власти, дипломатска и међународна сарадња Канаде, Мексика, целе Средње Америке, али и Бразила, Аргентине, Перуа, Чилеа и других мањих држава у искључивој надлежности и под контролом САД. Поменуте државе, Монро и америчка  администрација, нису питали да ли су сагласне са том доктрином и праксом. Побуне и свргавања са власти режима у Никарагви, Аргентини, Чилеу, Панами и др. биле су званична потврда те доктрине и упозорење да ће и убудуће бити немилосрдна.

САД су, у Монроово време, зазирале од војне снаге и политичког утицаја најмоћнијих држава: Британске империје „у којој сунце никада није залазило”, Француске, која је после буржоаске револуције 1789. израстала у најдемократскију државу са колонијама широм света, и Немачке, која се после уједињења свих покрајина (ландова) претварала у војну супермоћну државу. Зато је разумљиво америчко упозорење европским силама да не помисле да уђу у америчку интересну зону. У то време се није мислило да би САД могле да се усуде да угрозе интересе европских џинова на континенту или у колонијама. У том тренутку је то изгледало као важан услов светске стабилности.

Све се преокренуло када су САД постале светска сила, најпре у равнотежи са супротним совјетским блоком, а нарочито после урушавања тог блока. САД  више нису имале никакве препреке, упркос касније у сарадњи са Европском унијом, да интервенишу где год им се чини да су „њихови интереси” угрожени. Дакле, по Клинтоновој,  Обаминој,  Бушовој, Трамповој или Бајденовој доктрини, САД су интервенисале широм Земљине кугле. Пошто се Варшавски пакт распао, а НАТО опстао, упркос нестанку разлога за постојање, да ли то значи да је цео свет под надлежношћу НАТО-а? Да ли се сада нова америчка доктрина може применити, без дозволе СБ УН, на Србију (Косово и Метохију), Ирак, Либију, Авганистан, Сирију, Тајван и на остале делове глобуса где Американци имају своје економске, војне, политичке интересе? Шта је са земљама које су изашле из Варшавског пакта и брже- боље приступиле НАТО-у, као обећаној сигурности? Шта је са новим чланицама НАТО-а Албанијом, Црном Гором, Северном Македонијом? Да ли НАТО може сада, без препрека, да улази у стомак супарничке велике силе и сматра земљама свог економског, војног и политичког интереса Украјину, Грузију, Молдавију? Да ли земље које су се прогласиле неутралним – Аустрија, Финска, Шведска, Србија морају да се учлане у НАТО да би биле безбедне?

Рађа ли се нова доктрина, по којој ко није са НАТО-ом није заштићен од напада и одузимања територије? Важно је да за њихове интересе у супарничком простору, са њиховим оружјима и средствима, ратује и гине неко други, остварујући пројектоване планетарне интересе. Без погинулих војника и уплаканих мајки у њиховим земљама.  Да ли свет, на овај начин,  граби ка хаосу тоталитаризма?

Редовни професор универзитета

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa