Umesto Monroove, nova američka doktrina

Verni saveznik SSSR u Latinskoj Americi – Kuba je, uprkos američkoj vojnoj intervenciji u Zalivu svinja 1961. i  surovim američkim sankcijama, ekonomski, vojno, diplomatski egzistirala jedino uz pomoć Moskve. Kuba je zatražila sovjetsku raketnu zaštitu 1962. Pre toga su razmeštene američke rakete srednjeg dometa u bazi kod Izmira u Turskoj, i u bazi kod Barija u Ita­li­ji­. Sovjeti su 1962. instalirali nuklearne rakete radi sprečavanja američkog napada na siromašnu i iznurenu Kubu. Izbila je najveća nuklearna kriza 20. veka. U već razbuktalom „hladnom” ratu između dva suprotstavljena vojnopolitička bloka: NATO i Varšavskog pakta. SAD je tada na sav glas obelodanila čuvenu Monroovu doktrinu, po kojoj su zemlje Severne, Srednje i Južne Amerike njihova interesna zona, u koju niko ne sme da dirne i zapretile ratom svetskih razmera. Posle višednevne planetarne napetosti  i razmene pretnji Džona F. Kenedija i  Nikite S. Hruščova, Sovjetski Savez je spektakularno povukao oružje, a zauzvrat dobio garanciju Sjedinjenih Država da neće napasti Kubu. Jedanaest meseci posle dogovora Kenedi–Hruščov (do septembra 1963) američko atomsko oružje u Turskoj, koje je ugrožavalo SSSR, deaktivirano je. Postignut je dogovor o uspostavljanju vruće linije (tzv. crveni telefon) između Moskve i Vašingtona.Time je izbegnut stravičan nuklearni sukob.

Šta je predviđala Monroova doktrina? Peti američki predsednik Džejms Monro (1817–1825) predstavio je načelo izolacionizma svojim predsedničkim programom 1823. godine. Drugim rečima, ukoliko bi bilo koja evropska sila pokušala da proširi svoj uticaj u Severnoj, Srednjoj ili Južnoj Americi, to bi naišlo na odlučno diplomatsko, ali i vojno suprotstavljanje Sjedinjenih Američkih Država. Prema rečima Henrija Kisindžera, „Monroova doktrina načinila je od (Atlantskog) okeana bukvalno rov koji je Sjedinjene Američke Države odvajao od Evrope”. To je politička osnova američkih direktiva po kojoj su interesi, promene na vlasti, diplomatska i međunarodna saradnja Kanade, Meksika, cele Srednje Amerike, ali i Brazila, Argentine, Perua, Čilea i drugih manjih država u isključivoj nadležnosti i pod kontrolom SAD. Pomenute države, Monro i američka  administracija, nisu pitali da li su saglasne sa tom doktrinom i praksom. Pobune i svrgavanja sa vlasti režima u Nikaragvi, Argentini, Čileu, Panami i dr. bile su zvanična potvrda te doktrine i upozorenje da će i ubuduće biti nemilosrdna.

SAD su, u Monroovo vreme, zazirale od vojne snage i političkog uticaja najmoćnijih država: Britanske imperije „u kojoj sunce nikada nije zalazilo”, Francuske, koja je posle buržoaske revolucije 1789. izrastala u najdemokratskiju državu sa kolonijama širom sveta, i Nemačke, koja se posle ujedinjenja svih pokrajina (landova) pretvarala u vojnu supermoćnu državu. Zato je razumljivo američko upozorenje evropskim silama da ne pomisle da uđu u američku interesnu zonu. U to vreme se nije mislilo da bi SAD mogle da se usude da ugroze interese evropskih džinova na kontinentu ili u kolonijama. U tom trenutku je to izgledalo kao važan uslov svetske stabilnosti.

Sve se preokrenulo kada su SAD postale svetska sila, najpre u ravnoteži sa suprotnim sovjetskim blokom, a naročito posle urušavanja tog bloka. SAD  više nisu imale nikakve prepreke, uprkos kasnije u saradnji sa Evropskom unijom, da intervenišu gde god im se čini da su „njihovi interesi” ugroženi. Dakle, po Klintonovoj,  Obaminoj,  Bušovoj, Trampovoj ili Bajdenovoj doktrini, SAD su intervenisale širom Zemljine kugle. Pošto se Varšavski pakt raspao, a NATO opstao, uprkos nestanku razloga za postojanje, da li to znači da je ceo svet pod nadležnošću NATO-a? Da li se sada nova američka doktrina može primeniti, bez dozvole SB UN, na Srbiju (Kosovo i Metohiju), Irak, Libiju, Avganistan, Siriju, Tajvan i na ostale delove globusa gde Amerikanci imaju svoje ekonomske, vojne, političke interese? Šta je sa zemljama koje su izašle iz Varšavskog pakta i brže- bolje pristupile NATO-u, kao obećanoj sigurnosti? Šta je sa novim članicama NATO-a Albanijom, Crnom Gorom, Severnom Makedonijom? Da li NATO može sada, bez prepreka, da ulazi u stomak suparničke velike sile i smatra zemljama svog ekonomskog, vojnog i političkog interesa Ukrajinu, Gruziju, Moldaviju? Da li zemlje koje su se proglasile neutralnim – Austrija, Finska, Švedska, Srbija moraju da se učlane u NATO da bi bile bezbedne?

Rađa li se nova doktrina, po kojoj ko nije sa NATO-om nije zaštićen od napada i oduzimanja teritorije? Važno je da za njihove interese u suparničkom prostoru, sa njihovim oružjima i sredstvima, ratuje i gine neko drugi, ostvarujući projektovane planetarne interese. Bez poginulih vojnika i uplakanih majki u njihovim zemljama.  Da li svet, na ovaj način,  grabi ka haosu totalitarizma?

Redovni profesor univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista