Сећање на жегу у Бухари

Било је лето 1981. године, када се група Чачана нашла у посети Бухари, једном од већих градова Узбекистана, на истоку тадашњег Совјетског Савеза. Од ужарене звезде која је немилосрдно пекла није било спаса. Ни у хладу оскудног растиња, ни међу зидовима великог хотела у којем је било свега осим расхладних уређаја. Термометар је тог јулског дана показивао 45 степени Целзијуса. Према нашем обичају, потрчасмо да отварамо прозоре, али нас одлучно спречише дежурне „бабушке”, јер би у собе покуљао још врелији ваздух. Покушали смо с купањем, али није вредело. И „хладна” вода била је врућа. Како бисмо, уосталом, уморни од пута авионом из Јерменије, читаво поподне стајали под тушем? Други лек од неподношљиве врућине потражисмо у испијању минералне воде, због које се, после само неколико тренутака, у зноју осећао дах сумпора.

Наш водич Волођа провео нас је рано ујутру поред медресе Абдулазис-кана, подигнуте 1651. године, у чијем су нам дворишту приредили концерт фолклорног ансамбла. Нешто касније сви смо пожелели да се за успомену фотографишемо поред споменика великом шаљивџији Насрадину Хоџи, о коме смо раније и у нашем завичају слушали занимљиве приче. Остало је још само мало времена за базар и пазар ради успомене на боравак у Бухари. У мору српова, чакија и грнчарије, обрадовали смо се брду диња и лубеница, тек мало већим од јабука. Можда ће нам помоћи да се мало опустимо и утолимо неизмерну жеђ.

Док смо одлазили видели смо како из недогледне пустиње на коњима још пристижу нови трговци. Мада је већ било доста топло, носили су некакве бунде и велике шубаре на глави. Можда их је и то штитило од жеге. Сутрадан су нам оне диње са базара причиниле сасвим другу муку. Држећи их у торбама, на крилу, презнојавали смо се чекајући читав сат у кабини авиона на полетање двомоторног „антонова” за Самарканд.

Родољуб Петровић,
Чачак