Уторак, 16.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Сећање на жегу у Бухари

Сећање на жегу у Бухари
Споменик Насрадину Хоџи у Бухари (Фото: Википедија/M. Benoist)

Било је лето 1981. године, када се група Чачана нашла у посети Бухари, једном од већих градова Узбекистана, на истоку тадашњег Совјетског Савеза. Од ужарене звезде која је немилосрдно пекла није било спаса. Ни у хладу оскудног растиња, ни међу зидовима великог хотела у којем је било свега осим расхладних уређаја. Термометар је тог јулског дана показивао 45 степени Целзијуса. Према нашем обичају, потрчасмо да отварамо прозоре, али нас одлучно спречише дежурне „бабушке”, јер би у собе покуљао још врелији ваздух. Покушали смо с купањем, али није вредело. И „хладна” вода била је врућа. Како бисмо, уосталом, уморни од пута авионом из Јерменије, читаво поподне стајали под тушем? Други лек од неподношљиве врућине потражисмо у испијању минералне воде, због које се, после само неколико тренутака, у зноју осећао дах сумпора.

Наш водич Волођа провео нас је рано ујутру поред медресе Абдулазис-кана, подигнуте 1651. године, у чијем су нам дворишту приредили концерт фолклорног ансамбла. Нешто касније сви смо пожелели да се за успомену фотографишемо поред споменика великом шаљивџији Насрадину Хоџи, о коме смо раније и у нашем завичају слушали занимљиве приче. Остало је још само мало времена за базар и пазар ради успомене на боравак у Бухари. У мору српова, чакија и грнчарије, обрадовали смо се брду диња и лубеница, тек мало већим од јабука. Можда ће нам помоћи да се мало опустимо и утолимо неизмерну жеђ.

Док смо одлазили видели смо како из недогледне пустиње на коњима још пристижу нови трговци. Мада је већ било доста топло, носили су некакве бунде и велике шубаре на глави. Можда их је и то штитило од жеге. Сутрадан су нам оне диње са базара причиниле сасвим другу муку. Држећи их у торбама, на крилу, презнојавали смо се чекајући читав сат у кабини авиона на полетање двомоторног „антонова” за Самарканд.

Родољуб Петровић,
Чачак

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Nebojša Joveljić
Otkud sad naziv Nasradin Hodža? Kod nas je umjesto tog naziva, za koji prvi put čujem, u upotrebi isključivo bio naziv Nasrudin Hodža. Na perzijskom govornom području, u Iranu i Afganistanu, poznat je kao Mula Nasreddin, u Tadžikistanu kao Hadže Nasreddin, dok ga Arapi spominju kao Hodžu ili Hadže. Turski narodi u Republici Turskoj, Azerbejdžanu, Uzbekistanu i Turkmenistanu ga poznaju kao Nasreddin Hodžu. Malo je poznato da je UNESCO 1996-1997. godine proglasio Svjetskom godinom Nasreddin Hodže.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.