Вилас: Опседнут сам слободом

Постоји једна јака воља за животом, оличена у нашим родитељима, ствараоцима нових бића, која нема политички карактер, „што само по себи значи да се врзма око путева истине”. Ипак, нужно, ова воља постаје део друштва и историје, док у њеној бити опстаје вечна љубав. Па и књижевност је нешто неважно, све док нема љубави у њој. Ове идеје покрећу шпанског писца Мануела Виласа, аутора романа „Ордеса”, који је ових дана боравио у Београду, где је учествовао на скупу у Институту Сервантес на коме су разговарали књижевници и преводиоци. Ту књигу, овенчану наградом „Фемина” за најбоље страно штиво у 2019. години, код нас је објавила „Лагуна” у преводу Гордане Михајловић. Иначе, Мануел Вилас пише поезију, есеје, као и кратке приче, а предаје на Универзитету у Ајови.

„Говорим о тим бићима, о духовима, о мртвима, о мојим мртвим родитељима, о љубави коју сам осећао према њима, о томе да љубав не одлази. Нико не зна шта је љубав”, Виласова је мисао из „Ордесе”. Док у разговору за наш лист он каже:

– Овај роман је писмо љубави оцу и мајци, као једна врста ослобођења. Љубав нас ослобађа. Наслов потиче од једног стварног места у планинама, на граници Шпаније и Француске. Наслов је одавање почасти мом оцу који је обожавао Ордесу. У детињству сам тамо као дете био врло срећан. Истина је да је човек који је из детињства понео лепе успомене припремљен за доброту и љубав. Љубав оца и мајке ће увек помоћи. Патња и бол су важни у животу јер их преображавамо у радост, а када успемо да превазиђемо патњу долази радост. Књижевност поседује слободу, истину и лепоту, ствари предочава страствено и снажно. Понекад је рећи родитељима да их волимо неугодно, а кроз књигу је лакше. Мој отац и мајка припадали су генерацији којој је било тешко рећи „волим те” јасно и гласно, јер сам се осећао непријатно. Данас су се породице промениле, говори се о осећањима. Али у мојој породици, шездесетих година прошлог века то није било баш изводљиво.

 У „Ордеси” пак пише: „Не смета ми да изложим пред другима очев живот. Иако у Шпанији нико не жели ништа да изложи. Дошло би нам као поручено да пишемо о својим породицама, без икаквог измишљања, без романа. Само да испричамо шта се догодило или шта ми мислимо да се догодило. Људи крију живот својих родитеља. Кад се упознам са неким, увек га питам за родитеље, то јест за вољу која је донела ту особу на овај свет. Много волим да ми пријатељи причају о животу својих родитеља. Наједном се сав претворим у уво. Могу да их видим. Могу да видим те родитеље који се боре за своју децу. Та борба је нешто најлепше на свету.”

Виласов приповедач сматра да Шпанија није ништа дала његовим родитељима, ни франкистичка, ни монархистичка. Не свиђа му се то што је Шпанија учинила њима, па и њему... Ове сумње у историјски поредак и одсуство повезаности са ширим друштвеним контекстом Вилас у разговору коментарише:

– Франкизам је био диктатура, монархија никада у Шпанији није била изгласана, то је наслеђе франкизма. Постоји једна врста историјске нелагодности, средња класа у Шпанији и даље не може да нађе своје место. Моја породица није веровала у политику, политика је у Шпанији ствар привилегија и осигурана је за привилеговане. Остатак обичног света не живи као политичари. Јесам анархиста у смислу да не желим наметања закона, љубитељ сам слободе појединца. Разликовање човековог биолошког од политичког и историјског постојања кључно је у мојим романима. То је кичма свих мојих књига, та одвојеност политичке и биолошке истине. Политичка истина је савезништво, док је биолошка сама по себи веродостојна.

Вилас истиче да је његова главна преокупација лична слобода и додаје:

– Не бих хтео да умрем знајући да нисам био слободан. Зато сам опседнут слободом, жудим за њом. А политичких савезништава и приклањања заправо има стално. Те врсте пактова једино нема у љубави, зато је љубав главна тема мојих романа. Једино што ми дозвољава да мислим да сам слободан јесте љубав. То је важно. Реч је о испуњеном и проживљеном животу који је прошао у вољењу. Ако ти је живот прошао у љубави можеш мирно да одеш на онај свет. Има људи који живе без свега тога, зато моје књиге покушавају да објасне то да нема живота без љубави.

Музика је простор слободе за овог писца, а разлог због којих своје јунаке назива по великим композиторима класичне музике објашњава овако:

– Не усуђујем се да им дам стварна имена. Како сам велики љубитељ музике, помислио сам да бих јунаке својих дела могао да назовем именима знаменитих композитора. Мој отац је био склон духовности, он је Бах. Моја мајка је била помало трагична личност... Тако сам давао имена читавој породици. Као да су мој отац, мој брат, моја мајка сушта музика.

Иако у овој књизи Мануел Вилас проговара о тешким стварима, о болестима, о смрти родитеља, о разводу, губицима, његов приповедач је склон особеној иронији и хумору. Као на пример у реченици да кад би „Реал Мадрид” и „Барселона” нестали, Шпанија би се претворила у црну рупу, а да силу теже Шпаније сачињавају два фудбалска клуба. Свој однос према смешном дефинише на следећи начин:

– Од Сервантеса, хумор је важан у књижевности, зато што преиспитује ауторитет и власт. Хумор је пријатељ толеранције, спречава трагедију, хумор је интелигенција, то је рука коју пружаш читаоцу као одбрану од драме живота. Хумор нас чини слободнијима. Осмех исцељује. Смех је победа живота. У мери у којој је свет постао нетолерантан, хумор губи смисао и снагу. Данас је у свету много страха, људи се плаше, а хумор и страх се не слажу добро. Покушавам да смеху повратим смисао и достојанство. Кафка, један од највећих писаца свих времена, био је у ствари хумориста. Шпански редитељ Луис Буњуел био је такође одличан сатиричар. Па и Пикасо, његов кубистички период је чист хумор. Уметност и смех су пријатељи, иду руку под руку.