О верској настави у школама

Средства јавног информисања објавила су изјаву патријарха Порфирија у којој каже да је „веома разочаран информацијом да директори више основних и средњих школа у Србији свесно обесхрабрују ученике и родитеље да се определе за верску наставу”.

Верска настава је законом дефинисана и препуштено je родитељима и ђацима да се определе за тај изборни предмет. Неочекиване су, али и недопустиве наведене активности директора школа. Сматрам да је потребно предузети енергичне мере да се оне спрече. Исто тако, све док постоје данашње законске одредбе о верској настави, оне се морају поштовати.

Потпуно је друго питање треба ли верску наставу држати у школама и с каквим наставним планом, који би обавезно требало да буде одобрен од стране надлежног министарства.

Основне и средње школе, у основи, дају младој особи опште образовање неопходно за живот и сналажење у данашњем времену, карактеристичном како по великој мобилности људи, тако и по разноврсним комуникационим средствима, који су учинили све делове света „блиским и доступним”. Ђаци у школама стичу знања не само о својој земљи и свом континенту, већ и о земљама на другим континентима, не само о флори и фауни своје земље, већ и о флори и фауни других континената, не само о историји свог народа, већ и других народа широм планете. Из историје уче и о веровањима старих народа и о њиховим боговима (египатским, грчким, римским, словенским...), о политеизму који је настао персонификацијом сила и појава природе. А онда ђаци „ускачу” у једну од монотеистичких религија (по свом избору и избору својих родитеља) без добијених знања о узроцима и начинима „преласка” с политеизма на монотеизам и о много чему другом неопходном за разумевање суштине религије.

Да не дужим: мислим да и у овом домену школа треба да задржи свој општеобразовни профил. Ђацима би требало дати основне податке о томе шта су религије и како су и из којих потреба настале, указати на разноврсност религија, у основним цртама изложити пет великих данашњих религија (хиндуизам, јудаизам, будизам, хришћанство и ислам), односе међу њима, као и њихов утицај на друштва и народе и односе међу народима, дати појашњења на релацији религија – секуларизација – друштвене промене.

У сваком случају, да би се дошло до тога шта деци и младим људима, и у којем узрасту, излагати у школи и шта би за њих, за њихово образовање, а тиме и за пораст нивоа образовања друштва било најбоље, ваља организовати јавне и стручне расправе на којима би се у толерантној атмосфери (какве уосталом и религије јавно прокламују) дошло до прихватљивих решења.

Александар Блажек,
Београд