Тампон зона споредних ликова

56. КАРЛОВЕ ВАРИ

Један од идејно најсвежијих, најенергичнијих и најбољих наслова у Главном такмичарском програму 56. Карлове Вари фестивала свакако је, у форми дугометражног играног филма, дебитантско дело „Обични”, немачке сценаристкиње и редитељке Софи Линенбаум.

Та реч „обични” из наслова односи се заправо на споредне ликове у филмовима (али и у животу), јер оно што је Линенбаумова створила, испричала и приказала јесте то како би изгледало када бисмо сви ми живели у филму. Кроз причу о тинејџерки Паули – која у школи учи како да од споредног лика постане главни, али је пре завршног испита издаје механичко срце, што ће је одвести на путовање кроз прошлост породице и подземни свет одбачених и експлоатисаних ликова, међу лопове и дилере, звучним ефектима – Софи Линенбаум нуди публици очаравајућу оду филмовима и филмској уметности, уз прави вртлог идеја и разиграности у сваком појединачном кадру.

 Наравно, њен забавни филм уопште није наиван. Линенбаумова је само интелигентно пронашла забаван начин да каже штошта о класно раслојеном капиталистичком друштву, о расизму, сексизму, о чему ће бити речи и у овом ексклузивном разговору за „Политику”...

Одавно ми је јасно да нисам ни споредан лик већ само статиста чак и у личном животу, а да ли сте ви главни лик и да ли бисте били главни јунак у оваквом филму?

Да будем искрена, много волим статисте. За себе могу да кажем да сам споредан лик, без неке велике амбиције да постанем главни. Наравно, волела бих да у мојој редитељској каријери постанем главна једног дана. Тешко је питање који бих лик играла у овом филму. Можда споредни лик који трчи под маском и машта да пронађе људе сличне себи и побегне из тог зачарано неправедног света.

Филм „Обични” има футуристичку причу естетски смештену у прошлост и по томе је налик на неке од филмова из златне ере Холивуда?

Да, тачно, јер је ово метафорички филм и желела сам да укључим многе референце које су и данас и активне и актуелне. Ово није типичан филм за „филмске штребере”, али колико год да је разигран жеља ми је била да сви могу да се повежу са њим. Зато сам покушала да пронађем ствари које сви осећају као наше природно опште знање о филмовима. Тај утисак сјајног, блиставог и савршеног свиленог света из холивудских филмова педесетих и шездесетих година прошлог века, с којим је продаван наметнути идеал живљења без обзира на свеприсутни расизам и сегрегацију у друштву, сасвим је одговарао мојој филмској причи.

У филму који је делимично и мјузикл, причате о класизму, расизму, изопштености из друштва и о разним механизмима капитализма? Филм је пун политичких конотација?

Ради се о систему који заправо функционише од настанка човечанства, само се другачије назива и ротира се. Увек је питање зашто нам је потребно погубљење или изопштавање људи да би систем функционисао. Наше друштво је перпетуум мобиле где су људима који су изнад, на врху, потребни људи са периферије ради економске експлоатације. И увек су им потребни они између, они који се надају да ће се уздигнути и увек се плаше да ће пасти. Они су заправо ти који дају легитимитет овим токсичним структурама. Расизам, сексизам, класизам и слично, нису случајни споредни ефекти нашег друштва већ су основа за механизме искључивања и експлоатације која се на њима надограђује. Да бисмо били део дискурса и кодетерминисали наративе, потребна је видљивост. То је оно у шта ја верујем, и то је оно о чему филм проговара.

Можда вам није била намера, али примећујем у филму и рефлексије на атмосферу у Источној и Западној Немачкој у годинама пре уједињења. Источна Немачка као земља радничке класе и Западна Немачка у којој је цветао капитализам?

Рекла бих ово: ово је једна од тема за коју сам веома заинтересована у смислу да постоји толико тешких нивоа попут искључености у дискусијама у Западној и Источној Немачкој због уједињења. Ми смо се спојили али без водича и без поштовања свега што се догодило између. Зато осећам да је ово веома компликована ствар за разговор. Али, наравно, где год је овако, могу се десити механизми раздвајања људи једних од других. А што се тиче „цветања капитализма”, тачно је, и било нам је важно да покажемо експлоатисане људе у некој врсти фабрика за израбљивање. Они нису јадници већ људи које је систем начинио сиромашнима. Било нам је важно да пронађемо привлачну визуелну реализацију без естетизације њиховог сиромаштва. Између ова два света главних и одбачених јунака поставили смо тампон зону наших споредних ликова.

Уз какве сте филмове одрастали у Баварској?

Уз „Краља лавова” и божићне филмове.

Јесу ли они пробудили жељу да постанете редитељ?

За режију сам се заправо одлучила прилично касно, негде тек око своје двадесете године и у почетку сам више била посвећена писању и дефинисању ликова. Способност визуелизације написаног стекла сам тек током школовања. „Обични” је заправо мој дипломски филм и пресрећна сам што смо на фестивалу у Минхену освојили чак две награде у националној селекцији и што сада у Карловим Варима имамо интернационалну премијеру. Пројекцијама у Минхену нисам могла да присуствујем јер сам имала ковид, али ево ме, сада сам ту. Здрава и срећна.