Тихо викање с мржњом

Да би се значење наслова овог текста разумело, треба знати контекст, а контекст је дете. Дете ме, као и свако дете сваког родитеља, понекад наљути. И на то му мора бити скренута пажња. Трудећи се да не плашим дете, не дижем глас док га грдим. Е, тај манир обраћања моја супруга је описала речима: „Ти вичеш тихо, али с мржњом.”

Подразумева се да би, како би ишта превео, преводилац морао знати језик извора. То је нужан услов, свакако, али далеко је од довољног.

Писац седи закључан у некој прашњавој соби и куцка по тастатури свог рачунара и тако производи драгуље књижевног израза сам од себе. Писање је, међутим, комуникација: ако нека фраза има посебно значење за писца, он нам га некако мора саопштити.

Упитан да са читаоцима „Политике” поделим своје мисли о превођењу, одговорио сам одмах да дубоких мисли немам: само седнем и покушам да натерам читаоца да мисли и осећа као ја, док мислим и осећам као читалац размишљајући о томе шта је желео да постигне писац. Како се то ради? Гашењем свог гласа.

Писац је сам свој мали бог. А богови су окрутни.

Писац у свом изразу не мора да мисли на преводиоца. Може се изражавати на дијалекту. Може користити сленг.

Може инсистирати на некарактеристичном изразу, на реченицама које се само нижу, раздвојене запетама, не тачкама, него запетама, иако се логички не настављају једна на другу, него описују различите тренутке у времену, некад сећања, некад радње лика у времену дешавања главног тока радње, али се без обзира на све ипак не одвајају једна од друге тачкама, као да је писац плаћен по запети, иако се такве реченице тешко прате и тешко преносе јер не трпе сви језици сваки такав захват једнако добро, али зашто би писац то знао и зашто би то требало да га интересује.

Писац се може изражавати кроз референце. Може Шекспир да му буде лик, може неко у књизи да се осети као „онај светионичар из рекламе за сир”, може се разметати ерудицијом из области о којој преводилац нема појма.

Преводилац, дакле, мора бити начитан, нагледан и наслушан и да живи у сталном страху да ће све умети да разуме и да препозна.

Преводилац мора знати и циљни језик. У супротном, долазимо до „спасавања дана” и сличних стилских бравура. То се код мене неће наћи. Не на мојој стражи.

Ипак, и после потраге за пуним разумевањем значења текста, после гашења и гушења себе, појаве се у преводу реченице за које ни мождани удар није оправдање. Срећом, њих улови добар лектор или добар уредник, најчешће уз учтиву примедбу попут „можда у овој реченици фали глагол”, или „је ли овако неповезано и у оригиналу”, или „може ли ово јасније да се каже”.

Или, када сам се борио да благе англосаксонске псовке преведем у сочније словенске (јер нико не каже „проклетство”): „Пречесто се хватате за ону ствар, Милоше.”

Писац има уредника и лектора; не објављује ни он сам-самцијат. Ако вам се учини да је превод добар, то по правилу значи да ни преводилац није био сам.

* Kњижевни преводилац с француског и енглеског језика