Tiho vikanje s mržnjom

Da bi se značenje naslova ovog teksta razumelo, treba znati kontekst, a kontekst je dete. Dete me, kao i svako dete svakog roditelja, ponekad naljuti. I na to mu mora biti skrenuta pažnja. Trudeći se da ne plašim dete, ne dižem glas dok ga grdim. E, taj manir obraćanja moja supruga je opisala rečima: „Ti vičeš tiho, ali s mržnjom.”

Podrazumeva se da bi, kako bi išta preveo, prevodilac morao znati jezik izvora. To je nužan uslov, svakako, ali daleko je od dovoljnog.

Pisac sedi zaključan u nekoj prašnjavoj sobi i kucka po tastaturi svog računara i tako proizvodi dragulje književnog izraza sam od sebe. Pisanje je, međutim, komunikacija: ako neka fraza ima posebno značenje za pisca, on nam ga nekako mora saopštiti.

Upitan da sa čitaocima „Politike” podelim svoje misli o prevođenju, odgovorio sam odmah da dubokih misli nemam: samo sednem i pokušam da nateram čitaoca da misli i oseća kao ja, dok mislim i osećam kao čitalac razmišljajući o tome šta je želeo da postigne pisac. Kako se to radi? Gašenjem svog glasa.

Pisac je sam svoj mali bog. A bogovi su okrutni.

Pisac u svom izrazu ne mora da misli na prevodioca. Može se izražavati na dijalektu. Može koristiti sleng.

Može insistirati na nekarakterističnom izrazu, na rečenicama koje se samo nižu, razdvojene zapetama, ne tačkama, nego zapetama, iako se logički ne nastavljaju jedna na drugu, nego opisuju različite trenutke u vremenu, nekad sećanja, nekad radnje lika u vremenu dešavanja glavnog toka radnje, ali se bez obzira na sve ipak ne odvajaju jedna od druge tačkama, kao da je pisac plaćen po zapeti, iako se takve rečenice teško prate i teško prenose jer ne trpe svi jezici svaki takav zahvat jednako dobro, ali zašto bi pisac to znao i zašto bi to trebalo da ga interesuje.

Pisac se može izražavati kroz reference. Može Šekspir da mu bude lik, može neko u knjizi da se oseti kao „onaj svetioničar iz reklame za sir”, može se razmetati erudicijom iz oblasti o kojoj prevodilac nema pojma.

Prevodilac, dakle, mora biti načitan, nagledan i naslušan i da živi u stalnom strahu da će sve umeti da razume i da prepozna.

Prevodilac mora znati i ciljni jezik. U suprotnom, dolazimo do „spasavanja dana” i sličnih stilskih bravura. To se kod mene neće naći. Ne na mojoj straži.

Ipak, i posle potrage za punim razumevanjem značenja teksta, posle gašenja i gušenja sebe, pojave se u prevodu rečenice za koje ni moždani udar nije opravdanje. Srećom, njih ulovi dobar lektor ili dobar urednik, najčešće uz učtivu primedbu poput „možda u ovoj rečenici fali glagol”, ili „je li ovako nepovezano i u originalu”, ili „može li ovo jasnije da se kaže”.

Ili, kada sam se borio da blage anglosaksonske psovke prevedem u sočnije slovenske (jer niko ne kaže „prokletstvo”): „Prečesto se hvatate za onu stvar, Miloše.”

Pisac ima urednika i lektora; ne objavljuje ni on sam-samcijat. Ako vam se učini da je prevod dobar, to po pravilu znači da ni prevodilac nije bio sam.

* Književni prevodilac s francuskog i engleskog jezika