Новинарски Бобек

Добривоја Јанковића су у дечачким данима звали Бобек. Био је толико даровит да је привукао пажњу и Звездиних ловаца на таленте: „Дошли су мене да гледају, а видели су Дурковића”. Да је знао с лоптом подсетио је, мада убедљиво најстарији, на утакмици Спортске рубрике „Политике” с колегама из „Вечерњих новости”. На помоћном игралишту Партизана, 7. новембра 1992, дао је такав гол из слободног ударца да је била штета да се то не сачува у нашем листу и то под насловом „Јанковић као Мијатовић”.

Поређење с Партизановим асовима му није сметало, иако је био велики „звездаш”. Он је, у ствари, навијао за што бољи фудбал. Дизао је, разуме се, у небеса велемајсторе, али је веома ценио и оне који су се бацали у ноге, као што је поред председника поштовао и економа, јер су сви они неопходни фудбалу.

Целу новинарску каријеру у нашем листу (1977–2003) створио је пишући о Црвеној звезди и репрезентацији, али је краће време пратио и Партизан. Потрефило се да су се тада (1979) „црно-бели” борили за опстанак у лиги у којој су место сачували дословно тек у последњем колу. Из његових текстова се осећало да му је тешко што је великан нашег фудбала довео себе на ивицу понора. Није он имао ништа против тога да неко надмаши наше највеће клубове, али не и да они падну испод свог нивоа.

Добривоје Јанковић није постао Бобек (остао је скрећени надимак Боби) на фудбалском пољу, али јесте у новинарству. Његови текстови су били лепршави, с непоновљивим изразима, речи и архаичне и модерне, у зависности шта је хтео да истакне, стил свима разумљив. Текстови, сами по себи занимљиви за читање, с поклоницима широм Југославије. Увек се лаћао пера с намером да створи ремек-дело и тако би било и да је  писао о фудбалу на часу физичког васпитања.

За извештај с утакмице била му је довољна и марамица. Из неколико капи бројки и речи у бележници покуљала би бујица текста. У његово доба није било лаптопова, да се пише на писаћој машини за време утакмице није било времена, па су се извештаји диктирали стенографима с обичног телефона. А Боби је „из главе”, како се такво извештавање звало у новинарском свету, низао реченице као што ткач тка ћилим – ту није имао ниједан чвор да се поправи, ниједна запета да се дода.

Ту невероватну одлику је показао и пред телевизијским камерама. Најпре, прилозима у емисији Марка Марковића на Радио-телевизији Београд „Индирект”, чувеној у старој Југославији, касније у „Спортској галаксији”, заједничком делу с Милојком Пантићем. Бриљирао је и кад би неко од колега с микрофоном затражио од њега изјаву.

Радио је у време када су новинари ишли и на преподневне и на поподневне тренинге (кад ли су стизали да сврате кући). Редакција му је била као чекаоница на железничкој станици (дете железничара) или свлачионица на стадиону, јер се оно главно дешавало напољу, на терену. На испраћаје екипа у иностранство увек је ишао с пасошем у џепу, јер, „увек неко откаже у последњи час”, а редакцији су извештаји преко потребни. Али, он је био од оних, који су с истим жаром ишли и на тренинг утакмице Црвене звезде и репрезентације и по малим теренима.

Свуда су га знали. У једном селу код Ниша, Мрамору, кад је чуо да сам из „Политике”, један тамошњи фудбалски ударник ме је питао да ли познајем Бобија Јанковића. Не Добривоја, како се увек потписивао, него баш Бобија, што значи да за њега није сазнао из новина.

За популаризацију Црвене звезде је много учинио и дочекао је да се с њом радује тријумфу у Купу шампиона и Интерконтиненталном купу (1991). Али, није био њен адвокат. Једном се неки његов критички текст није допао некоме у клубу, па се тај пожалио Радету Станојевићу, уреднику Спортске рубрике „Политике”, иницијатору оснивања Звездиног музеја: „Кад је завршио тај телефонски разговор преда мном рекао ми је да наставим да пишем ако имам још материјала за то”. Истина, ма каква она била, увек је од највеће помоћи.

Синови су поделили његово највеће наслеђе. Александар се најпре посветио дресури фудбалске лопте, а онда да томе учи друге (Боби је био и виши фудбалски тренер), па је водио и Црвену звезду, док Владимир господари речима (Бобију, који се поред књига о фудбалу, огледао и као књижевник, Удружење књижевника Србије је доделило Награду за неговање српског језика) – члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевних преводилаца Србије.

Опело у 13.30 часова на Новом гробљу

Добривоје Боби Јанковић (Сталаћ, 1937 – Београд, 2022) биће сахрањен данас у 14 часова на Новом гробљу у Београду. Опело је пола сата пре тога.