Novinarski Bobek

Dobrivoja Jankovića su u dečačkim danima zvali Bobek. Bio je toliko darovit da je privukao pažnju i Zvezdinih lovaca na talente: „Došli su mene da gledaju, a videli su Durkovića”. Da je znao s loptom podsetio je, mada ubedljivo najstariji, na utakmici Sportske rubrike „Politike” s kolegama iz „Večernjih novosti”. Na pomoćnom igralištu Partizana, 7. novembra 1992, dao je takav gol iz slobodnog udarca da je bila šteta da se to ne sačuva u našem listu i to pod naslovom „Janković kao Mijatović”.

Poređenje s Partizanovim asovima mu nije smetalo, iako je bio veliki „zvezdaš”. On je, u stvari, navijao za što bolji fudbal. Dizao je, razume se, u nebesa velemajstore, ali je veoma cenio i one koji su se bacali u noge, kao što je pored predsednika poštovao i ekonoma, jer su svi oni neophodni fudbalu.

Celu novinarsku karijeru u našem listu (1977–2003) stvorio je pišući o Crvenoj zvezdi i reprezentaciji, ali je kraće vreme pratio i Partizan. Potrefilo se da su se tada (1979) „crno-beli” borili za opstanak u ligi u kojoj su mesto sačuvali doslovno tek u poslednjem kolu. Iz njegovih tekstova se osećalo da mu je teško što je velikan našeg fudbala doveo sebe na ivicu ponora. Nije on imao ništa protiv toga da neko nadmaši naše najveće klubove, ali ne i da oni padnu ispod svog nivoa.

Dobrivoje Janković nije postao Bobek (ostao je skrećeni nadimak Bobi) na fudbalskom polju, ali jeste u novinarstvu. Njegovi tekstovi su bili lepršavi, s neponovljivim izrazima, reči i arhaične i moderne, u zavisnosti šta je hteo da istakne, stil svima razumljiv. Tekstovi, sami po sebi zanimljivi za čitanje, s poklonicima širom Jugoslavije. Uvek se laćao pera s namerom da stvori remek-delo i tako bi bilo i da je  pisao o fudbalu na času fizičkog vaspitanja.

Za izveštaj s utakmice bila mu je dovoljna i maramica. Iz nekoliko kapi brojki i reči u beležnici pokuljala bi bujica teksta. U njegovo doba nije bilo laptopova, da se piše na pisaćoj mašini za vreme utakmice nije bilo vremena, pa su se izveštaji diktirali stenografima s običnog telefona. A Bobi je „iz glave”, kako se takvo izveštavanje zvalo u novinarskom svetu, nizao rečenice kao što tkač tka ćilim – tu nije imao nijedan čvor da se popravi, nijedna zapeta da se doda.

Tu neverovatnu odliku je pokazao i pred televizijskim kamerama. Najpre, prilozima u emisiji Marka Markovića na Radio-televiziji Beograd „Indirekt”, čuvenoj u staroj Jugoslaviji, kasnije u „Sportskoj galaksiji”, zajedničkom delu s Milojkom Pantićem. Briljirao je i kad bi neko od kolega s mikrofonom zatražio od njega izjavu.

Radio je u vreme kada su novinari išli i na prepodnevne i na popodnevne treninge (kad li su stizali da svrate kući). Redakcija mu je bila kao čekaonica na železničkoj stanici (dete železničara) ili svlačionica na stadionu, jer se ono glavno dešavalo napolju, na terenu. Na ispraćaje ekipa u inostranstvo uvek je išao s pasošem u džepu, jer, „uvek neko otkaže u poslednji čas”, a redakciji su izveštaji preko potrebni. Ali, on je bio od onih, koji su s istim žarom išli i na trening utakmice Crvene zvezde i reprezentacije i po malim terenima.

Svuda su ga znali. U jednom selu kod Niša, Mramoru, kad je čuo da sam iz „Politike”, jedan tamošnji fudbalski udarnik me je pitao da li poznajem Bobija Jankovića. Ne Dobrivoja, kako se uvek potpisivao, nego baš Bobija, što znači da za njega nije saznao iz novina.

Za popularizaciju Crvene zvezde je mnogo učinio i dočekao je da se s njom raduje trijumfu u Kupu šampiona i Interkontinentalnom kupu (1991). Ali, nije bio njen advokat. Jednom se neki njegov kritički tekst nije dopao nekome u klubu, pa se taj požalio Radetu Stanojeviću, uredniku Sportske rubrike „Politike”, inicijatoru osnivanja Zvezdinog muzeja: „Kad je završio taj telefonski razgovor preda mnom rekao mi je da nastavim da pišem ako imam još materijala za to”. Istina, ma kakva ona bila, uvek je od najveće pomoći.

Sinovi su podelili njegovo najveće nasleđe. Aleksandar se najpre posvetio dresuri fudbalske lopte, a onda da tome uči druge (Bobi je bio i viši fudbalski trener), pa je vodio i Crvenu zvezdu, dok Vladimir gospodari rečima (Bobiju, koji se pored knjiga o fudbalu, ogledao i kao književnik, Udruženje književnika Srbije je dodelilo Nagradu za negovanje srpskog jezika) – član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Opelo u 13.30 časova na Novom groblju

Dobrivoje Bobi Janković (Stalać, 1937 – Beograd, 2022) biće sahranjen danas u 14 časova na Novom groblju u Beogradu. Opelo je pola sata pre toga.